O tebi neću govoriti ljudima. Neću im reći da li si mi samo poznanik bio, ili prijatelj drag; ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima dana ovih ostao trag. Neću im reći da li iz osame, žeđi, umora, ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo; niti srce naše da li nas je radi nas ili radi drugih kadgod bolelo. Neću im reći kakav je sklad oči naše često spajao u sazvežđe žedno; ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude - ili nam je bilo svejedno. Neću im reći da li je život ili od smrti strah spajao naše ruke; ni da li zvuke smeha voleli smo više od šuma suza. Neću im reći ni jedan slog jedini, šta je moglo, ni da li je moglo nešto, da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek; ni da li je otrov ili lek ovo što je došlo onome što je bilo. Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa u meni večito: da li opija toplo kao šume naše s proleća; ili tiha i tužna ćuti u meni rečito. O, nikome neću reći da li se radosna ili boleća pesma događa u meni. Ja više volim da prećutane odemo ona i ja tamo gde istom svetlošću sja i zora i noć i dan; tako gde su podjednako tople i sreća i bol živa; tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san. - Desanka Maksimović
Posted on: Wed, 02 Oct 2013 15:22:10 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015