Branka Al-Hamdi - Srpske zablude o Rusiji Od trenutka kada se opasnost od bombardovanja nadvila nad Siriju, pregršt je tekstova i analiza, ali i komentara javnosti, koji razmatraju aktuelnu situaciju i tumače rusku ulogu u istoj. U tom kontekstu, dugogodišnja nesvrstanost, koju danas popularno nazivamo neutralnost, kao i odsustvo bar jedne političke organizacije u Srbiji koja se jasno zalaže za savez sa Ruskom Federacijom, kod jednog dela srpske javnosti dovodi do konfuzije i sasvim pogrešnih očekivanja. Delom je u pitanju neznanje, delom pogrešna informisanost, delom propaganda anti-ruskih struktura duboko instalirana na teritoriji Srbije, a koja ima za cilj da pro-ruske snage u Srbiji potpuno marginalizuje, a Srbiju zauvek okrene preko svog više vekovnog saveznika. A tu svrhu, situacija u Siriji se poredi sa situacijom u SRJ, Iraku, Libiji. Računajući na naglašene emocije srpskog naroda kada se pomene bombardovanje, anti-ruske (u daljem tekstu: Zapadne) strukture, manipulišu činjenicama i stvaraju privid da je Rusija nepouzdan partner, koji neće odbraniti Siriju, baš kao što nije ni navedene države u zapadnim agresijama. Naravno, akcenat se stavlja na vojno angažovanje Rusije. I tako se u Srbiji pojavila teorija koje nema ni u jednim medijima širom sveta – da je Rusija obavezna da spasi svet od tirana, a da sam taj svet ni prstom ne makne. Rusija treba svoju decu da izloži opasnosti, a da, valjda, svi ostali to posmatraju. Koliko bi zemalja bilo spremno da brani te ideale? Ili samo treba da ginu Rusi? Vrlo je zanimljivo da se ova teza pojavila SAMO u Srbiji. Nema je niti u jednom svetskom mediju. To je zato, jer svet zna da su Jugoslavija, Irak i Libija sve bile vrlo „nezavisne“ u svojoj politici, odnosno da su u svemu intenzivno sarađivale sa Zapadom. Ova teza često se brani činjenicom da su ove države kupovale oružje od Rusije. Međutim, kupovina ruskog oružja nije dokaz da je neka zemlja saveznik Rusije. I same SAD kupuju ruske helikoptere za potrebe Avganistana, jer ne dozvoljavaju da oni sami to urade, pošto je Avganistan posmatrač u Šangajskoj Organizaciji Saradnje i posmatrač u ODKB-u. Izvodi se zaključak da se ovakva teza namerno servira u Srbiji – jer se SAD i EU boje da će se Srbija dozvati pameti i okrenuti Rusiji, kako bi se ekonomski oporavila i osigurala svoju odbranu i bezbednost. Ali, to bi značilo pristup u Carinsku uniju i pristup u ODKB. Ako Srbija to ne uradi, jer koketira sa Zapadom, moraće da prihvati posledice svojih odluka kad zagusti. Bez cviljenja. Srbija mora da zna da se savezništvo gradi danas, da bi imali pomoć sutra, kad zatreba. A itekako će još trebati. Zato bi bilo korisno razmotriti nekoliko činjenica. SAVEZNICI“ POD NAVODNICIMA SRJ Slobodan Milošević uopšte nije bio zainteresovan za saradnju sa Rusijom, osim po svojim pravilima. To jest, da Rusija da novac i naoružanje, a on SAM da odluči do koje mere će biti saveznik. Milošević je uživao u slatkorečivim pričicama sa Zapada da je on „faktor mira i stabilnosti“ na Balkanu. Nije tu bilo mesta za, u to vreme slabu Rusiju, u jeku bankrota i pri kraju Jeljcinovog katastrofalnog doba. Tek kada je shvatio da je izgubio naklonost Zapada, tek tada se setio Rusije. Čak i takva Rusija uspela je da se izbori za Rezoluciju 1244 koju od 2000. godine do danas, srpski vlastodršci potkopavaju, komadić po komadić. Za to Rusija nije kriva, Srbija želi na Zapad. IRAK Rusija uopšte nije imala saveznika u Iraku. Irak je bio Američki saveznik, primao je vojnu pomoć od SAD i godinama vodio rat sa Iranom u korist američkih interesa. Kada je Irak izgubio rat, prestao je biti miljenik Zapada. Irak je pokušao da prisili sve Arapske zemlje, a posebno bogati Kuvajt, da plate njegove ratne troškove. Irak je verovao da je branio Kuvajt od Irana, kao i druge zemlje Zaliva. Međutim, umesto pomoći, Kuvajt je tražio da Irak isplati svoj ratni dug. Sadam Husein je mislio da će imati američku pomoć da napadne Kuvajt. Kao i svaki gubitnik, Sadam Husein nije shvatio da je postao beskoristan, pa je hladno saopštenje izaslanika April Gilespi da „SAD nemaju nikakav stav po pitanju iračkog napada na Kuvajt“ shvatio kao nemešanje SAD u slučaju napada na Kuvajt. Sadam Husein je naseo, a kada je zagustilo Irak je shvatio da mora tražiti saveznike izvan SAD. Kasno. LIBIJA Libija nikada nije bila ruski saveznik. Gadafi je svoje zlato i valutne rezerve čuvao u, isključivo, zapadnim bankama. Svoju decu je školovao u Londonu, Ženevi i Frankfurtu. Platio je Sarkozijevu izbornu kampanju. Deklarisao se kao „prijatelj“ Tonija Blera. Naravno, postao je zapadni miljenik čim je odustao od nuklearnog programa. Ali je istovremeno postao i meta. SIRIJA Sirija, takođe, nije bila saveznik Rusije. Rusija je, u stvari, pokušala sve da Siriji omogući pristup savezništvu, ali je Sirija oklevala. Sve što je Rusija imala je remontna luka za svoje brodove i za to je Siriji plaćala u naoružanju. Tek kada je Sirija proglašena za člana „Osovina Zla“, tek je onda Sirija shvatila da mora da pojača odnose. Pa i tada je oklevala, jer je dobijala pozitivne signale sa Zapada, da će je, ako se okane Rusije, Zapad voleti. I tako je, neko vreme, Sirija prešla sa crnog spiska, na spisak dobrih momaka. I šta je Sirija radila? Pomagala SAD i primila više miliona izbeglica iz Iraka. Pomagala SAD u „borbi protiv terorizma“. Ali, sve se promenilo kada su SAD srušile Mursijev režim u Egiptu i stavila svoje i Saudijske salafiste na vlast. General Al-Sisi je salafista i salafistička partija Al-Nur je srušila Mursija. U Vašingtonu postoji izreka da se Sirija ne može napasti, ako nema podrške Egipta. Nakon smene vlasti u Egiptu, podrška je obezbeđena. ZA KRAJ NAVODNIKA Velika većina Srba tradicionalno doživljava Rusiju kao prijatelja, što je ona svakako i dokazala da jeste kroz istoriju, a bila bi i danas kad bi imala sa kim da sarađuje. Međutim, kao i u životu, prijateljstvo zahteva obostrano angažovanje, obostrano uvažavanje i prihvatanje pravila koje to prijateljstvo i čine jakim. Rusija danas nije ona Jeljcinova država na kolenima, već svetska sila. I kao takvoj, svako joj mora ukazati poštovanje, a posebno mala, nezaštićena država koja očekuje spas. Danas se prijateljstvo ne podrazumeva, već zadobija, kao i poverenje. Za početak, od velike koristi bi bilo da se srpski narod bolje upozna sa činjenicama šta znači savezništvo u današnjem svetu, kako ne bi nasedao na brojne provokacije koje dolaze sa Zapada, a koje apsolutno imaju na umu srpski bol iz 90-tih kada Rusija nije pomogla Srbiji, kako je to naš narod očekivao. Danas se tim bolom najviše manipuliše u želji da se Srbi i dalje drže u mraku. SAVEZNICI BEZ NAVODNIKA Rusija je izgubila desetine miliona ljudi u odbrani Evrope. Za to nikada neće dobiti zahvalnost evropljana, čak suprotno – priprema se revizija istorije gde će biti glavni krivac (uz Srbiju) za početak Prvog svetskog rata. Za vreme hladnog rata, Rusija je pomagala mnogim zemljama da stanu na noge. Rusija i Kina su gradile mostove, puteve, bolnice. Slale su doktore, medicinske sestre, inženjere… da pomažu mnoge nerazvijene zemlje. Političari tih zemalja bili su „socijalisti“ da bi Rusija i Kina plaćale, ali su isto tako bili i dobri kapitalisti i prihvatali mito zapadnih korporacija izdavajući dozvole za iskorišćavanje ruda i drugih sirovina. Zbog „saveznika“ pod navodnicima, Rusija je odlučila da jasno definiše pojam savezništva i to u pismenoj formi. Vrednuju se, dakle, dela, a ne reči. Danas, Rusija NEMA obavezu da brani bilo koga u slučaju „vrućeg“ rata, osim sebe i svoje saveznike u ODKB, to jest one koji su potpisali ugovor za uzajamnu odbranu, a to znači: Belorusiju, Jermeniju (nama posebno važnu, jer se, kao i Srbija, ne graniči sa Rusijom), Kazahstan, Kirgiziju i Tadžikistan. Sve zemlje koje ne žele da se izlažu agresiji Zapada, mogu se pridružiti ODKB-u i preuzeti obaveze uzajamne odbrane, a ne samo očekivati beneficije. Međutim, veliki broj država maksimalno koketira sa Zapadom, završava prljave poslove, a onda kada prestanu da budu miljenici Zapada, vape da ih Rusija spasi. Takvu naivnost niko više ne može očekivati od Rusije. Rusija se zalaže za UN i odbranu međunarodnog prava i poretka, kao i Kina, Brazil, Indija, Južna Afrika. Ali, ukoliko UN nastave da budu samo ikebana i ne stanu u zaštitu očuvanja globalne sigurnosti – zemlje BRIKS-a napraviće novu organizaciju koja će služiti tom cilju. Šangajska Organizacija Saradnje već sada ima sve organe koji mogu služiti globalnoj misiji za očuvanje mira. Višeslojni pristup osnivanja novog globalnog bankarstva, kao što je banka za razvoj i rezervni monetarni fond, postao je realnost u okviru BRIKS-a, ali je funcionalan i u okviru Ruske Carinske Unije, kao i u okviru Šangajske Organizacije Saradnje. Prvi put u istoriji, Rusija radi sve kako treba, pa time diplomatsku poziciju popravlja iz godine u godinu. Poruka svim „nesvrstanim“ elitama širom sveta ne može biti jasnija – nema više opstanka na dve udobne stolice. SAD će vas napasti ako ste slabi, a Rusija se neće zalagati za prevrtljivce, neće svoju decu dovesti u opasnost, niti oduzimati od usta svojih građana da bi se dokazivali i ulazili u ratove za ljude koji Rusiju ne žele i čije elite ne mogu opstati bez Zapada. Rusija će komercijalno sarađivati sa svima, može čak i pomoći neki bedan narod čije su elite taj narod upropastile. Tako, na primer, danas Rusija puni srpski budžet pozajmicama, kroz velike profite NIS-a, otkupljivanjem poljoprivrednih proizvoda, itd. Ali ako Rusija nema partnera za dijalog – ni Vladu, ni opoziciju, ni narodni pokret – nema drugog izbora nego da sarađuje sa zvaničnim predstavnicima države. Ali vojno neće braniti nikoga ko nije u potpisanom savezništvu, jer Rusija nije ničija dadilja pa da spašava narod, ne samo od napada spolja, već i od svojih nesposobnih i korumpiranih vlastodržaca. RUSIJA I SRBIJA Rusija je, kroz istoriju, bila prijatelj i saveznik srpskog naroda. Bila bi to i danas kad bi imala sa kim da sarađuje. Ali danas nema nijedne političke opcije u Srbiji koja se zalaže za bezrezervno savezništvo sa Rusijom, koja u svom programu ima razrađen put za pristup Carinskoj uniji i ODKB-u. Iako bi neki analitičar iz, na primer, Afrike ili Latinske Amerike jasno rekao da Srbiji, kao meti Zapada i pravoslavnoj zemlji, nema opstanka bez Rusije, tako nešto uopšte nema odjeka, niti postoji kao ideja u Srbiji. Od Vlade do opozicije, svi se malo kite svojim „dobrim“ odnosima sa Rusijom, ali hrle na Zapad. Bez obzira na cenu – glavom bez obzira. Bez obzira na genocid nad Srbima u Hrvatskoj, bez obzira na tako očiglednu pristrasnost Haškog tribunala, bez obzira na ekonomsku eksploataciju, bez obzira na očigledne pretnje Vojvodini, bez obzira na pobedničku proslavu naših zapadnih „partnera“ u otimanju Kosova. Bez obzira na sve – Zapad ili ništa. Srbima se govori da, ako se napusti zapadni put, sunce više nikad neće izaći sa istoka, odmah će se nebo zamračiti bombarderima, FIAT će otići iz Srbije, mistični „fondovi“ koji nas navodno hrane će presušiti, a Srbin će umreti od gladi. Naravno da su ovo same laži. Ali, uspevaju da zbune društvo. Najveći i najglasniji protivnici EU ćute kada je u pitanju alternativa. Oni bi da budu „neutralni“, kako su nekada komunisti nazivali „nesvrstanost“. Ali, ne bi trebalo da bude bitno šta elite žele, niti šta nameću. Celi njihov aparat nasilja nad narodom ne bi bio koristan, kad bi se sam taj narod opredelio za Rusiju. Ako jednog dana, narod shvati da ga neprijatelji drže daleko od pravih saveznika, da ga baš neprijatelj usmerava (malo kroz pohlepu, malo kroz strah) protiv Rusije, biće to početak spasa srpskog naroda, jedan novi optimizam i prvi zrak sunca koje se promalja sa istoka.
Posted on: Thu, 12 Sep 2013 14:25:13 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015