Ja sam od onih ljudi koji su se uvek plašili da će propustiti neke važne trenutke u svom životu,da će nešto proći pored njih, možda ih i ovlaš dodirnuti, okrznuti, a oni to neće moći da prepoznaju, jer su zaokupljeni nečim banalnim( koliko je samo banalnosti u našim životima !) ili , pak, spavaju. Imam specifično mišljenje o spavanju,kao procesu za koji znam da je neophodan da bismo uopšte bili,ali sam uvek mislila da je san kao čupkanje od neke lepe pogače , koju smo spremili za neki važan trenutak, a mi smo je još pre njega okrnjili,nekako je osknavili.Ne pada mi na pamet neko lepše poređenje. Prosto, spava se kada nema ničeg drugog na životnom repertoaru,a uvek ima za čoveka koji ne otaljava život, ne sklanja se od njega kao od nekog nevremena.Čeka( spava ), da prođe, a onda izađe u svesni svet.Nema ovo što pričam veze sa psihologijom, jer meni je svesnost, stvarnost, ono što vidim, čujem, dodirujem. Pošto je san obaveza koju, konvencijalno, treba obaviti i ja sam je,kao odgovorna osoba obavljavala.Kada sam bila još kod kuće, u Prištini( uprkos mojoj tvrdnji da je dom tamo gde sviješ gnezdo, gde su oni koje voliš, ipak kad kažem kuća mislim na Prištinu). Mislim da uvek mora da postoji neko mesto, neka tačka oslonca, kojoj se, posle svih odlazaka i putovanja vraćaš.Istina,ovoj tački oslonca se sada ne možemo vraćati, osim u sećanjima.Dakle, dok sam bila kod kuće, pod budnim okom roditelja sam spavala, ali nekako uvek budna(?!).Imala sam taj ritual da u tim belim noćima proputujem kroz prostor i vreme, upoznajem neke ljude, korenspondiram na određeni način i sa njima i ustanem, malo umorna, od tolikih utisaka, ali zadovoljna. Naravno, ta upotreba jednog dela dana ( noć to jeste!) za nešto drugo, a ne za glupo spavanje( kako su govorila moja deca kad sam ih slala na spavanje!)Kasnije je noć imala praktični značaj.Kad su drugi u pitanju, insistiram na tome da je spavanje neophodno, ali ja, prosto,za sebe određujem svoja pravila.Naime,noć je služila da obavim mnoge obaveze, praktične,porodične, da nešto pročitam ili napišem,ali da radim i na svojoj vanjštini.Zbog rada na vanjštini( nekad su mi izrazi bivše braće adekvatniji i duhovitiji!), nikad mi drugi nisu verovali da sam u nekom drugom smislu temeljna osoba,jer ko ima vremena da se doteruje, kad je dan tako kratak ( noć nisu računali!). Mogla bih mnogo da pišem o zloupotrebi noći u svrhe, za koje nije namenjena, ali to je već druga tema. Možda nekom drugom prilikom. U ovoj beloj noći obišla sam stare adrese mladosti moje( kako peva Gabika!).Sećam se mojih običnih dana u Prištini( više nijedan nije običan, vreme i osećanja su im dali patinu!).Sećam se ranog ustajanja, zbog škole ili posla( opet zbog škole- i kao student sam predavala!). Sećam se prolaženja pored Voćara, male, neugledne prodavnice gde se , u početku, prodavalo samo voće i povrće( ime odgovara nameni), a kasnije sir ( feta je bila novi proizvod), smrznuti oslić, jaja sa “farme” i sl. Sećam se i male samousluge, pored tog “Voćara”, čiji mi je asortiman, sa tadašnje tačke gledišta, bio ravan ponudi današnjih megamarketa.Sećam se i tetka Đulsume Omeragić, moje blage, dobre komšinice koju sam prvu ujutru sretala i njenih nežnih reči, uvek istih: Dobro jutro, milice! Kako si mi jutros lepa i pametna( ona mi je uvek i pamet videla na licu!)! Sećam se i “Tri šešira” i neke ćuftarnice, gde sam često jela ćufte, koje, ipak, nisu mogle “izdržati” konkurenciju pećkih ćevapa.Ko je ove poslednje probao, zna o čemu govorim.Sećam se i “Kraša”, u centru grada, i bajadera, koje ni danas nemaju konkurenciju. Sećam se i svojih prvih profesionalnih iskustava( još kao studentkinja sam radila u školama “Meto Barjaktari” i “Vuk Karadžić”), kada sam bila malo starija od svojih učenika.Tek iz druženja sa Draganom sam saznala da se kraj, kojim sam se često kretala, zove Divanjol. Sviće nad Beogradom.Vraćajući se u “ svesni” deo dana, prolazim pored mog Fakulteta u Prištini. Zastaje mi dah. Usput, kaže se da je u životu bilo važno samo ono što nam je oduzimalo dah.Vidim onu neuglednu sklupturu, koja je dugo “krasila”plato pred Fakultetom.Nikad nisam imala jasan umetnički doživljaj u vezi s njom( šta je predstavljala i danas mi je enigma:zatočenika,roba,simbol neslobode?). Krećući se prema Fakultetu, srećem dva svoja draga profesora, koja mi se noćas “javljaju”, jer sam ih, nekako nepravedno zaboravila. D. Kiš kaže u svojim “Ranim jadima”da je postojalo samo ono što smo zadržali u svojim sećanjima( mislim da sam pisala o tome).Profesori, Ivan Jerković,profesor staroslovenskog jezika i uporedne gramatike, i Tode Čolak, profesor hrvatske književnosti, su itekako postojali u mom životu. Profesor Jerković, nasmejani čovek, finih manira( ne sećam se odakle je došao! Iz Slavonije?) bio je dobar predavač ne baš zanimljivih predmeta.Uvek mi “izmami” osmeh kako sam na ispitu iz staroslovenskog jezika dobila desetku(“ čista devetka mi je bila ocena”!).Naime, tada je bio “hit”film “Lepotica dana” sa prelepom Katrin Denev u glavnoj ulozi. Pošto je profesor našao “neverovatnu” moju sličnost s njom, eto meni desetke! Profesor Čolak, erudita, književnik, autor udžbenika,književni kritičar, je na prvom predavanju rekao da bolje piše nego što govori, pa je svoja predavanja uvek čitao.Kasnije, u Beogradu smo se bliže upoznali i družili – bio mi je mentor na postdiplomskim studijama.Nažalost, umro je kao mnogi junaci iz dela koja je tumačio- bolestan, neshvaćen i usamljen… “Odspavala” sam svoju Prištinu.Noć je, uveliko, prošla- “… valja nama preko rijeke( dana)”. Seća li se ko pesme “Modra rijeka” M. Dizdara?
Posted on: Mon, 02 Dec 2013 12:56:07 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015