ML o globalnom terorizmu,novim tehnologijama i novom vremenu! Objavljeno;Politika-8.11.2010. HAKERI I TERORISTI Teroristički napadi 11. septembra 2001. godine nadahnuli su Alijansu da se prvi put pozove na član 5. Sporazuma NATO-a, odredbu o zajedničkoj odbrani Svet se promenio, ali je pitanje da li se i koliko promenio i NATO i kako se on priprema za budućnost. Lideri Alijanse izgleda da još tragaju za novim misijama saveza. „Držati Ruse na distanci, Nemce pod kontrolom i Amerikance angažovane u Evropi” bio je slogan NATO-a tokom hladnog rata i zapravo je na neki način i odražavao smisao postojanja Alijanse. Da li je NATO, onakav kakav je osmišljen 1949. godine, posle nestanka Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta postao suvišan? Kako gledati na budućnost Alijanse i njeno širenje kada nisu jasne granice između zapadne i ruske interesne sfere, razmeđe čiji se potencijalni strateški značaj ne sme zapostavljati. Čemu služi NATO posle 11. septembra 2001. godine? Je li u pitanju proširenje saveza ili njegova transformacija?S dogovorom s Rusijom ili bez dogovora, ostaje činjenica da je širenje NATO-a na istok usmereno protiv Rusije, to nikakva demagogija ne može da sakrije. Čak i da nije tako, važno je kako to nuklearna sila Rusija doživljava. A u Moskvi to upravo tako i doživljavaju. U Moskvi se pitaju zbog čega se modernizuje šest aerodroma na teritoriji baltičkih država radi prihvata strateških aviona NATO-a? Teroristički napadi 11.septembra 2001. godine nadahnuli su Alijansu da se prvi put pozove na ;lan 5. Sporazuma NATO-a, odredbu o zajedničkoj odbrani. No, ovaj istorijski gest je izgubio na veličini kada ga je Bušova administracija takoreći ignorisala, nedvosmisleno mimoilazeći komandne strukture NATO-a prilikom svog napada na Avganistan. Jer, SAD su svoj rat protiv terora povele u velikoj meri na sopstvenu ruku i u Avganistanu 2001. i u Iraku 2003. Amerika je u vojnotehničkom i tehnološkom razvoju otišla predaleko, a da bi mogla da sarađuje s mnogim od evropskih vojnih snaga. Nove članice NATO-a unele su u savez više svoju dobru volju nego istinsku vojnu moć. Iako je istina da Alijansi nije više potrebno da vodi stare ratove, pitanje je koliko je savez spreman da se uhvati u koštac s najnovijim opasnostima. U Vašingtonu smatraju kako NATO mora da učini pomak sa unutrašnjeg ka spoljnom težištu jer najveće pretnje više ne dolaze iz same Evrope, već iz regiona od severne Afrike do centralne Azije, posebno u kombinaciji terorizma i oružja za masovno uništavanje. U uslovima kada postoji asimetrična pretnja, bez jasno definisane državne podloge, NATO se okreće u borbi protiv terorizma i oružja za masovno uništavanje, iako je sam savez istorijski gledano i najgušća koncentracija upravo takvog oružja, bez premca u prošlosti i sadašnjosti. Upravo zbog toga NATO već neko vreme oblikuje novu stratešku koncepciju saveza koji brzo može da odgovori ne ove pretnje. U maju 2002. godine ministri spoljnjih poslova zemalja članica saveza prećutno su ukinuli tabu na zadatke „van teritorije država članica“, pa je od tog vremena moguće da se, ako je potrebno, Alijansa suoči s neprijateljem izvan Evrope. Istovremeno, mnogi Evropljani gaje zabrinutost da bi pojačani NATO mogao da osujeti napore EU da u vojnim i spoljnopolitičkim pitanjima deluje nezavisno od Vašingtona. Naime, centralni problem saveza pre deset godina bila je „inicijativa vojnih kapaciteta“, koja predviđa 59 domena, od poljskih bolnica do tankera, u kojima bi zemlje članice trebalo da pojačaju svoje arsenale. SAD su pre osam godina ponudile formiranje jedne borbene snage od 20.000 NATO vojnika koje bi u borbenom dežurstvu ostajale po najmanje mesec dana, što bi, zapravo, bile NATO snage za brz odgovor. Automatski se razvila diskusija, da li time Vašington želi da spreči formiranje EU snaga za brz odgovor ili su ti koncepti komplementarni? Iako su snage NATO-a za brz odgovor koncipirane za prava borbena dejstva, dok su takve jedinice EU predviđene više za mirovne misije nižeg intenziteta, jasno je da Amerika nastoji da spreči Evropu da krene sopstvenim vojnim putem. Tu postoji i tursko pitanje, naime Turska ne dozvoljava vojnoj komponenti EU pristup sredstvima NATO-a, dokle god EU ne definiše tačan datum ulaska Turske u EU. Ovakva „natezanja“ pokazuju izvesno nepoverenje koje među nekim Evropljanima postoji u pogledu insistiranja SAD na transformaciji NATO-a. Stalno je prisutno pitanje specifičnih misija koje će transformisani NATO biti pozvan da obavlja. Rat u Iraku je pokazao političko nejedinstvo unutar NATO-a, dok je u operativnom smislu Irak bio slon u NATO konferencijskoj dvorani. Evropska obećanja data NATO-u, ovlašćenja za ratovanje na dalekim ratištima ne znače da će neki Evropljani zaista i hteti da biju te bitke. Debata oko Avganistana i Iraka pokazala je da je jedna stvar imati kompatibilne vojne snage, a sasvim druga stvar imati kompatibilne spoljne politike. Odnosno, pitanje je li Amerikanci i Evropljani i dalje dele istu stratešku bezbednosnu kulturu? U tom kontekstu, stari NATO kao vojni savez nije zamenjen proširenim NATO-om. Zapravo, prošireni NATO čine tri saveznika koji govore engleski i slično razmišljaju: Amerika, Britanija i Kanada, u jezičnom smislu tu je još i neformalni član NATO-a Australija. Tu je i Francuska, kao partner za mir u zavisnosti od rata. U Briselu je pre nekoliko meseci „Savet mudraca“ NATO-a, pod komandom bivšeg državnog sekretara SAD Medlin Olbrajt, izdao saopštenje u kojem se najavljuje nova strategija Alijanse za sledećih deset godina. Tek što je minulo 60 godina od formiranja NATO-a, Alijansa je i dalje u užurbanoj potrazi za svrhom svog postojanja. Jer, glavna strateška funkcija NATO-a bila je da sačuva zajednicu interesa između Evrope i Amerike, a ti interesi sve su više različiti. Nemačka insistira i da ubuduće svaka vojna akcija NATO-a mora prethodno da ima odobrenje Saveta bezbednosti UN. Tokom hladnog rata NATO je imao jasnog neprijatelja: Sovjetski Savez. To mu je i dalo preciznu funkciju: odbraniti Zapadnu Evropu od konvencionalnog i nuklearnog napada snaga Varšavskog pakta. Jasnoća funkcije protiv definisanog neprijatelja pomogla je da se oblikuje vojna struktura i doktrina razmeštanja sile. Posle raspada Sovjetskog Saveza i nestanka Varšavskog pakta, Alijansa i struktura opstaju, ali su konceptualno i operativno prepuštene same sebi u ratu protiv terorizma koji pogrešno spaja taktiku – terorizam – s neprijateljem. Jer, NATO nije sasvim spreman da se izbori s drugim velikim savremenim pretnjama kao što su islamski fundamentalizam i širenje nuklearnog oružja. Strateški koncept NATO-a prvi put je promenjen 1991. godine, druga promena je urađena 1999. godine, a karakteristična je po jasnoj odredbi da NATO napušta Londonsku deklaraciju iz jula 1990. godine, koja u članu 5. određuje „da je NATO odbrambeni savez koji brani teritorije svih članica saveza, da NATO nema nikakvih agresivnih namera i da se NATO obavezuje na miroljubivo rešavanje svih sporova i da nikada ni u kakvim okolnostima neće prvi upotrebiti silu“. Tada, 1999. godine, u drugoj promeni strateškog koncepta Alijanse, izostavljena je i formulacija da će NATO delovati u skladu sa načelima Povelje UN. Ako Evropa nije statičan fenomen, ako se ona razvija u svojim institucijama u razmerama svoje integracije i u svom identitetu, onda se razvija i novi NATO. Možemo, naravno, da se sporimo u kom pravcu. Dakle, nacrt nove strategije NATO-a govori o terorizmu, Avganistanu, propalim državama, proliferaciji nuklearnog oružja, klimatskim promenama, napadima na informacione mreže i piratima na moru i zaštiti značajnih postrojenja za snabdevanje. Ovo, „zaštita značajnih postrojenja za snabdevanje“ izazvaće, verovatno uz spominjanje Irana i njegovih raketa, i najviše komentara i nedoumica. Jer, šta su to po novoj strategiji NATO-a „značajna postrojenja za snabdevanje“? Postrojenja s naftom, s vodom, s hranom? Termin „značajno postrojenje“ može se vrlo široko tumačiti. Šta sve može da znači ako će se NATO baviti „energetskom bezbednošću“? S druge strane, nove članice NATO-a, a bivše zemlje Varšavskog ugovora, insistiraju na klasičnoj odbrani svojih granica i shodno tome na klasičnoj ulozi NATO-a. Znači, Evropa će opet gledati velike vežbe NATO-a, manevre tipa „Rifordžer“, za koje se mislilo da su prošlost nestankom Varšavskog pakta. „Rifordžer“ protiv nekog Johana, Ivana ili Jovana, koji hakerišu Internetom, upadaju u kompjutere Pentagona ili blokiraju informacioni sistem nosača aviona „Nimic“. Uzgred, kako će oklopno-mehanizovane divizije, borbena avijacija i mornarica da se bore protiv trgovine narkoticima i prodaje „belog roblja“? Nova strateška koncepcija NATO-a treba da pronađe ravnotežu između starih i novih misija u okviru kojih bi NATO trebao da bude „globalni bezbednosni forum“, odnosno „centar globalne mreže za kooperativnu saradnju“. Na kraju, o usponu, ili padu NATO-a odlučiće praksa. A ona ne bi smela da bude u senci fascinacije retorikom o zapadnom vojnom savezu, transformacijama i novim strateškim koncepcijama. Jer, sve skupa to liči na novi Versajski mir posle Prvog svetskog rata, na strategiju punu provokativnih naznaka i rešenja, lažnih obezbeđenja, prividnih prepreka i obaveza. U tom smislu u najboljem slučaju nova strateška koncepcija NATO-a i nema nekog velikog značaja, a u najgorem slučaju može jednog dana da posluži kao izgovor za nove ratove. Miroslav Lazanski ------------------------------------------------------ Drugi pišu: Il Manifesto, Rim Nuklearna selidba ka Italiji Rim – „Dok bude bilo nuklearnog naoružanja, NATO će ostati nuklearno savezništvo”, stoji u pravilu Vašingtona, koje je preneo i generalni sekretar Atlantskog saveza Anders Fog Rasmusen, a što je i usvojeno na sastanku ministara odbrane održanom 14. oktobra u Briselu, svojevrsnoj pripremi dvodnevnog samita šefova država i vlada 19. i 20. novembra u Lisabonu. Drugim rečima, Sjedinjene Države će u Evropi zadržati nuklearni arsenal. Pa ipak, Barak Obama je, u istorijskom govoru koji je održao u Pragu 5. aprila 2009, objasnio da će SAD napraviti konkretne korake ka svetu bez nuklearnog naoružanja, pojačavši Ugovor o neširenju nuklearnog naoružanja. Od nuklearnih zemalja zatražio je da taj ugovor uklone, a od onih koji ga nemaju da ga ne nabavljaju. Iz toga je zaključeno da se Obama zalaže za uklanjanje američkog nuklearnog naoružanja iz Evrope. Polazeći od toga, pet zemalja članica NATO-a. Nemačka, Belgija, Luksemburg, Norveška i Holandija, izrazile su nameru da na samitu u Lisabonu pokrenu ovo pitanje. Kako, naime, stoje stvari, proizlazi iz izveštaja „Sjedinjene Države, nestrateško nuklearno naoružanje u Evropi: osnovna NATO rasprava”, koji je krajem oktobra podnet na sastanku Parlamentarne skupštine NATO. Potvrđeno je pre svega da nije poznata ukupna količina nestrateškog nuklearnog naoružanja (čiji je domet manji od 5.500 km) koje su SAD zadržale u četiri zemlje EU – Italiji, Belgiji, Nemačkoj i Holandiji – i u Turskoj. Prema proceni o smanjenju, koju navodi izveštaj, trebalo bi da ostane negde oko 150 do 200, od čega 70 do 90 u Italiji (u bazama Avijano i Gedi-Tore). Prema drugim procenama, barem duplo više. Radi se o bombama B-61 u različitim verzijama, čija snaga iznosi od 45 do 170 kilotona (što je 13 puta više od bombe u Hirošimi). Od njih, najverovatnije će ostati B-61-11 koja ima toliki domet na terenu da njena nuklearna eksplozija može da izazove izuzetno jak udar koji je u stanju da uništi ciljeve ispod zemlje. Sve ove bombe čuvaju se u specijalnim hangarima zajedno sa lovcima bombarderima F-15, F-16 i „tornadom”, spremnim za nuklearni napad. Izveštaj je potvrdio da postoje tajni „nuklearni bilateralni dogovori”, na osnovu kojih jedan deo ovog naoružanja mogu da upotrebe gostujuće oružne snage onda kada SAD odluče da ga upotrebe. Ali, podseća se u izveštaju, zagovornici kontrole naoružanja zastupaju mišljenje da „NATO ima odgovornost da okonča tu praksu nuklearne podele”, jer se time krši Ugovor o neširenju nuklearnog naoružanja: njime se zabranjuje zemljama koje poseduju nuklearno oružje da ga presele u druge (član 1) i nenuklearnim zemljama da ga od bilo koga prime (član 2). Pored opcije da se zadrži postojeće američko nuklearno naoružanje u Evropi i opcije da se u potpunosti povuče, ima i onih koji su između ove dve mogućnosti. Prema izveštaju američkog Ratnog vazduhoplovstva, najizvesnija je mogućnost da se „nuklearno naoružanje grupiše na manje geografskih lokacija”. Većina eksperata smatra da su najverovatnije lokacije za to ponovno premeštanje baze pod kontrolom SAD – Avijano u Italiji i Indžirlik u Turskoj. Značajno je i to, ističe izveštaj, da su na sastanku ministara spoljnih poslova zemalja NATO-a, u aprilu 2010. pitanje nuklearnog naoružanja pokrenule Nemačka, Belgija i Holandija, dok su Italija i Turska ćutale. Možemo samo da pretpostavimo da je italijanska vlada tajno odobrila plan za premeštanje američkog nuklearnog naoružanja iz Nemačke, Belgije i Holandije radi njegovog grupisanja u Avijanu, gde će biti premešteno i naoružanje koje se nalazi u bazi Gedi-Tore. U Avijano je premešten i 31. Lovački puk, sastavljen od dve eskadrile lovaca bombardera F-16, lovačke eskadrile 510 i lovačke eskadrile 555. Njihova misija je da „obezbede borbene snage od jednog do drugog kraja sveta radi očuvanja američkih i NATO ciljeva”. Ali i nuklearnu silu, što se vidi i na amblemu lovačke eskadrile 510, na kome se pored orla krstaša nalazi i znak atoma sa tri munje koje pogađaju zemlju. politika.rs/rubrike/Svet/Hakeri-i-teroristi.lt.html
Posted on: Sun, 27 Oct 2013 12:49:15 +0000
Trending Topics
© 2015