Molim te pobedi smrt! 30. октобар 2013. у 15:01 Gledam slabasno detence koje obema rucicama drzi komad nekog peciva. I njegovu briznu, neutesnu porodicu. Mali zmureci zvace ono pecivo. Deluje kao da jedva dise. Sklapa svoje tuzne okice umorno kao u osamdesetogodisnjaka. Preziveti. Pobediti bolest. Izaci kao pobednik iz najteze borbe, one sa smrcu i trijumfovati. Mozda je uvrnuto, ali kako da ga ne poredim sa onim mojim malim stenetom nad kojim sam bdela danonocno kako bismo zajedno pobedili bolest, bas kao sto sad neumorno dezuraju njegovi roditelji? I ovo dete je malo i krhko i neizvesno je da li ce doziveti sutra. I dalje sam nepomicna. U parku klinickog centra, sedim na klupici i nemo posmatram ove nesrecne ljude. Iznenada... dete se nasmesilo. Kao da je posebni zracak sunca odjednom obasjao ove ljude. Ovaj trogodisnji decak nije ni svestan da je ova kriva linijica koju je razvukao na svom rumenom licu zapravo jos jedan tracak nade za njegovo sutra. Toliko je leda otopio sa promrzlih srca ovih zaledjenih ljudi. Zdrav covek ima hiljadu zelja, a bolestan samo jednu- narocito sada shvatam tezinu ove dubokoumne izreke. Ovi ljudi bi bili tako srecni samo da su u istom sastavu ali ne u parku klinickog centra ili neke druge zdravstvene ustanove. Mozda da to bude neki drugi park, mesto gde se cuje graja dece i psovke starih penzionera dok igraju sah...No, kako jedan iskreni osmeh deteta moze da oboji svet toplim bojama kao najbolji slikar koji neznim pokretima na platnu naslika dugu. Tu istu dugu sam videla u ocima koje su se caklile dok su gledale u buducnost, jer kazu :dete je jedina buducnost koja se moze dotaknuti i milovati. Ta ista duga zivela je i u meni kada sam na grudima drzala stene koje je spavalo bezbrizno osetivsi moju toplinu i ljubav. Opet sklapa okice. Suncevi zraci koji se probijaju kroz krosnje drveca pravo bljeste u lice malog andjela. Gledam trepavice koje se i dalje ne pomeraju. Taj trenutak je trajao predugo. Delovalo je kao da ih vise nece ni otvoriti. Osetila sam kako mi srce sve jace tuce, a puls ubrzava. Vratilo me na trenutak kad sam pomislila da je stene koje je bilo u mom narucju zapravo zauvek zaspalo. Ne znam otkud pitanja u ovolikom broju, pitanja na koja niko nema odgovora, a sva su tako jednostavna, a sva si tako prosta?! Zasto niko ne ume da odgovori na to sta je ovo malo hodajuce srce zgresilo i zasto deluje kao da ce svakog trena ispustiti plemenitu dusu? I hoce li preziveti? Mrzim odgovore tipa: to se nikad ne zna, sacekajte i budite strpljivi. Znaju li oni da su i sekunde u iscekivanju duge kao vecnost, a patnja neizmerno velika i bolna? Znaju li oni da je cekanje za mnoge gore cak i od smrti? Ma necu da cekam. Necu da cekam i gledam sta ce se dalje desiti sa ovim detetom. Pa nisam u pozoristu da gledam ovu tuznu pricu i da se pravim da me ne dotice. Nazalost, ovo nije pozoriste, vec realnost, iako zivot pise neverovatne price. Ne zelim vise da budem svedok ove ljudske patnje. Telefonski poziv. Moram da priznam da je delovao kao spas. Ustajem sa klupice i kukavicki odlazim.
Posted on: Wed, 30 Oct 2013 14:14:37 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015