Objavljujemo pismo koje je napisala sestra našeg brata Saleta Kovačevića... Ivana Stanojević: Danas se navršava 12 dugih godina od kako moj brat, a vaš drug, prijatelj, kum Saša nije sa nama. Sećam se svakog trenutka tog majskog dana kada sam ga poslednji put videla, bio je Đurđevdan. Sedeo je u dvorištu pun samopouzdanja kao paun, nasmejan i lep. Nervirao me je jer sam znala da će da me zadirkuje i čačka kako samo on ume. Namerno sam sela za svoj tek kupljeni BMX da mu pokažem kako znam da vozim i kako sam sad velika. Htela sam da bude ponosan na mene, naravno nisam se dovezla ni do kraja staze a već sam pala uz tresak. Ništa tog sunčanog dana nije slutilo na tragediju, na crninu, na bol u srcu sa kojim živim i dan danas, sa kojim prećutno živi cela moja porodica. Retko pričamo o njemu, muk i tišina koju nam je ostavio dovoljno govori sama za sebe. Njegov prerani odlazak promenio nam je živote zauvek. Sanjala sam ga u trenucima dok je umirao. Tadašnja drugarica me pita imaš li ti brata imaš li jel ti ovo brat i pokazuje na njega a ja u snu hoću da kažem da imam al mi glas ne izlazi a on odjednom nestaje, probudila sam se u znoju preplašena. Nisam znala da će se ta noćna mora ujutru preseliti u stvarnost. Bio je najhrabrija osoba koju sam poznavala, neki bi to možda nazvali ludošću ali ja ne. Koliko me je nervirao toliko sam ga volela i divila mu se, želela sam da budem kao on. Bio je dete devedesetih, dete juga i ulice, živeo je prebrzo i brzo izgoreo, ložio se na oružje, krimose, na žalost završio je kao njegovi idoli. Voleo je Grobare i jug, vi ste mu bili više od porodice, želeo je da bude prihvaćen,da ga znaju i cene. Kada bi čuo huk juga, osecao bi se kao na vrhu sveta. Iznad svega pošten pravedan i neizmerno dobar. Ali izgubio je bitku sa samim sobom, nije shvatao da je pre svega samo običan čovek. Naivan, dete u duši, nesvestan da može da mu se desi nešto zaista loše, da postoje ljudi koji zaradjuju na tudjoj nesreći, da se život gubi u trenutku. Njegov život je vredeo dvesta trista petsto maraka koliko su uštedeli ti dileri stavljajući mu otrov za pacove u heroin. Da dobro ste pročitali, otrov za pacove. A hteo je da odraste da se smiri, dobio je tih dana poziv za vojsku. Možda bi moja prabaka koja je i dalje sa nama, danas imala čukun-unuče. Baka je i dalje verni navijač Partizana, drži sve njegove navijačke šalove, rekvizite na polici samo njemu posvećenoj. Znam da je idol današnjim klincima, ali smatram da to ne vodi nikuda. Nemojte deco ići tim putem, učite školu. Roditelji, sklanjajte decu sa ulice jer su ona najvrednije što imamo, ne dozvolite da ih vaspitava rulja, tribina... Naučite decu da vole sport pre svega, i da iskreno vole klub za koji navijaju, ali ne po cenu huliganstva, sukoba s policijom, tuča, ne dajte da im to postane način života. Vama Grobarima želim da poručim da nastavite da se borite protiv lošeg stanja u klubu, uprave, sukoba medju sobom, navijača koji jug vide kao kasu s parama, borite se za ujedinjeni jug, da vratite normalnu publiku na tribine, jer to je ono što bi moj brat Sale želeo... LEGENDA ŽIVI!!!
Posted on: Thu, 08 Aug 2013 21:11:17 +0000
Recently Viewed Topics
© 2015