P U T E V I S T A N D A R D I Z A C I J E ROMSKOG JEZIKA i, Grčkoj, Bugarskoj. Iskustva ovih mogu nama poslužiti. Za ovu vrstu obrazovnog alternativnog sistema država, nažalost, ne obezbedjuje sredstva. Prof. dr. Svenka Savić (NE)MOGUĆNOST OBRAZOVANJA ROMSKE DECE NA METERNJEM JEZIKU KOD NAS* Prema Povelji o ljudskim pravima svako dete ima prava da se obrazuje na svom maternjem jeziku. U slučaju romske dece to nije ostvareno u večini zemalja sveta. U Jugoslaviji se uglavnom romska dece obrazuju na jeziku večinskog naroda koji im je, više ili manje, (ne)poznat. Nije moguće uspešno obrazovati romsku decu danas kod nas u okviru postoječeg obrazovnog sistema koji je sačinjen po meri dece iz večinskog naroda. To možemo razumeti ako dodamo neke statističke podatke. Danas u svetu živi oko 6-7 miliona Roma (više nego Finaca, Madjara, Estonaca, Litvanaca i mnogih naroda u Evropi). Naziv romski jezik (Romani/Romany) pokriva oko 60 različitih dijalekte kojim se Romi služe u različitim delovima sveta. Ne postoji standardni jezik (literarni, nacionalni) na kojem bi se obrazovala romska deca rasuta po celom svetu, pa se njihovo obrazovanje odvija na jezicima večinskih naroda sa kojima žive u susedstvu. S druge strane, na romskom jeziku su kod nas sredstva masovne komunikacije (novine, radio, televizija) u onoj dijalekatskoj formi koju znaju novinari i spikeri tih emisija (Novi Sad, Beograd...). Kad se kaže standardni jezik mislimo na normiran jezik kojim se služi obrazovana elita. Standardizacija je proces koji ima različite etape (E. Haugen, 1966) a prve tri su: selekcija, deksripcija, kodifikacija jezičkog materijala u funkciji propisivanja normativnih pravila. U fazi selekcije odabira se osnova - dijalekat ili neki drugi idiom. Još od Medjunarodnog kongresa Roma u Londonu 1971. medju romolozima postoje dve osnovne tendencije u selekciji osnove za standardizaciju. (I) Prema prvoj potrebno je standardizovati jedan opšti, internacionalni, pan-romski jezika koji bi povezao sve pismene Rome u svetu koji bi onda sačnjavali tu obrazovanu elitu.Time bi standardizacija jezika po sebi postala integracioni faktor medju rasutim romskim dijalekatskim grupama u svetu (Cortiade,1986; 1992; Henckok, 1975; 1994; Fridmann, 1994: Matras, 1994). Ona bi zapravo pomogla da stvori (uspostavi) pan-romski etnički, nacionalni i jezički identitet. Bilo je više predloga za konstituisanje ovakvog opšteg standarda. Na primer, za situaciju na Balkanu Kurtijade (1986) je predlagao da dijalekat koji najviše čuva starinu treba izabrati za osnovu standardizacije romskog jezika na Balakanu. Sprovodjenje zamisli o pan-romskom jeziku, u praksi nailazi na teškoče, jer to za večinu romskih grupa znači učenje novog oblika romskog jezika, koji se, razlikuje od onog u njihovom okruženju. Ceo proces standardizacije na svetskom nivou prolazi kroz znatne teškoče (Cortiade, 1986; Hanckok, 1994), a one su sledeće: (1) nemoguće je odabrati jedan dijalekat kao opšteprihvaćen za sve rasute romske dijalekte u svetu što se posebno odnosi na inventar glasova i rečnik; (2) za obrazovanje dece u školama jedan opšti jezik neće predstavljati isti stepen teškoče: za već pismene Rome, kakvi su u istočnoevropskim zemljama, ovaj internacionalni standardni jezik, pre svega pisani, biće lakši, ali za nomadske grupe i nepismene, mnogo teži;. (3) uvek će ostati neke romske grupe koje nikada neće imati prilike da uče, ili nauče da koriste ovaj standardni internacionalni jezik. Sem toga, da bi ovaj zajednički romski jezik zaživeo kao standardna forma neophodno je da medju romskim grupama, bude jaka pozitivna etnička svest o zajedništvu (koja se tek u poslednjih nekoliko godina izrazitije pojavljuje medju nekim romskim grupama ). (II) Dok jedni hoće da stvore zajednički romski standardni idiom (an artificial Union variety (Vania de Gila-Kochanowski, 1989, iz Francuske), drugi pokušavaju da održe ravnotežu izmedju zajedničkog i različitog, odnosno da se stvori zajednički idiom, "ali istovremeno tolerišu odredjene varijacije u svojoj normi tako da bi se u izvesnim situacijama poštovale osobenosti pojedinih dijalekata (Cortiade, 1989, 213). Ian Hanckok, romolog iz Amerike (1994, 23) smatra da ima dovoljno razloga i za i protiv svake od ponudjenih tendencija i da je neophodno prethodno odrediti koji dijalekat (ili grupa dijalekata) treba da konstituiše osnovu novog standarda. Bilo koja od dve tendencije da se odabere, svaka je odraz političke i društvene situacije, ističe Ian Hanckok (1994, 23), što važi i za našu situaciju. Mali pomaci ka jezičkom zajedništva učinjeni su u svetu. Do sada je prihvačeno kao zajedničko romsko - latinično pismo, a usvojen je izbor grafema za glasove koji se različito izgovaraju od dijalekta do dijalekta - ortografija (Curtiade, 1986; Kurtiade, 1990; 1992). Ostala pitanja standardizacije tek treba da dodju na dnevni red. i time pomogne konsolidovanju jezičke situacije svih Roma, što nije očekivano u dogledno Ne treba zaboraviti da je za proces standadizacije romskog jezika neophodno da populacija koja nisu Romi (gadže) izmene svoj stav prema Romima, smanji svoju etničku distancu vreme. Ovaj zahtev je u saglasnosti sa opštim pravcem iskazivanja prava etničkih grupa kao opšteljudskih prava danas u svetu. Standardizacija romskog jezika u Jugoslaviji Drugi proces standardizacije teče u pojedinim zemljama u kojima Romi žive (da pomenem samo zemlje iz našeg susedstva: Makedoniju (Šaip i Kepeski, 1980); Bugarsku (Kučukov, 1995); Madjarsku (Regel, 1995); za situaciju u Austriji Halvaks, 1995, za Češku Hubšmanova, 1973), kao rezultat praktične potrebe obrazovanja romske dece na svom maternjem jeziku (sačinjavanje gramatika i/ili bukvara za I razred osnovne škole), odnosno upotrebe romskog jezika u masovnim medijima. Kod nas razgovori o standardizaciji romskog jezika u Jugoslaviji nisu ni počeli na naučnom nivou. Ponovimo i ovde da je svaka jezička standardizacija, pa i romskog jezika, pre svega politički, a onda lingvistički zadatak, i otuda se kod nas ne može rešiti bez političkih odluka, koje, tek odskora, stvaraju teren za takvu vrstu diskusije i naučnu odluku (up. zbornik M. Šipke (ur.), "Jezik i kultura Roma", 1989) da su elementi normiranja romskog jezika nučni i neophodni, budući da mogu poslužiti kao integracioni faktor medju različitim dijalekatskim grupama na teritoriji današnje Jugoslavije (u Vojvodini, Srbiji, na Kosovu i Crnoj Gori). Individualni napori standardizacije romskog jezika u Jugoslaviji Individualni napor učinio je Trifun Dimić (1995) kada je objavio pismenicu na romskom jeziku "Lil ramosarimako"/1/ (uz finansijsku pomoć Soros fonda, 2000 tiraž). Ona nije postala opšte edukativno sredstvo iz nekoliko razloga (S. Savić, 1995a). Autor nije uspeo da reši tri osnovne teškoće: izradu ortografije i rečnika, zatim da izradi prihvatljiva osnovna učila - udžbenik i priručnik za početno obrazovanje dece i nastavnika Roma za razrednu nastavu na maternjem romskom jeziku. Ovaj individualni napor samoukog romologa pokušaj je da pojedinac prevazidje političke i društvene teškoće i u tom smislu mu pripada velika uloga i značaj. Na drugoj strani od ovog individualnog napora imamo činjenicu da obrazovanje romske dece u okviru postoječeg obrazovnog sistema kod nas u poslednjih 50 godina nije uspešno (Arsenijević, 1988; Savić i Todorović, 1989). Naprotiv ono doprinosi da se romska deca nalaze uvek na marginama i obrazovnog sistema i društva i, kao normalna konsekvenca, napuštaju sistem, a društvo njih, rano. Sada kada je Ministarstvo prosvete odobrilo romskoj deci da se školuju, kao i deca drugih nacionalnih manjina, na maternjem jeziku, odnosno da imaju mogućnost negovanja maternjeg jezika i kulture u okviru postojećeg obrazovanja na jeziku večine, to ne funkcioniše. Zašto? Zato što se u sadašnjem načinu vodjenja statistike u školama, ne sabiraju podaci o nacionalnoj pripadnosti dece već samo o gradjanstvu (a po toj logici svi gradjani Srbije su Srbi). Pokušala sam da dobijem podatak koliko je dece Roma upisano u I razred u školskoj 1996/97 u Novom Sadu, tj. onoj deci koja bi bila potencijalni korisnici mogućnosti da traže nastavu na maternjem jeziku. Ni jedno romsko dete nije registrovano u prvom razredu. Škole ne vode više statističke podatke o nacionalnim i etničkim grupama, a škole su jedino mesto gde se takvi podaci pouzdano mogu dobiti/3/. Ako bi romska zajednica htela da ustanovi broj dece za koju bi tražila takvu nastavu prema postojećem zakonu (najmanje 12 u jednom razredu, dva časa nedeljno), nema osnova za zahtev, jer izostaju statistički podaci na osnovu kojih može da se utvrdi činjenično stanje. Sem toga, u poslednje vreme Romi nemaju poverenja u ono što se sa njima uopšte, i u okviru obrazovanja njihove dece posebno, želi učiniti, pa se za potrebe državnih statistika odriču svog etničkog identiteta. Jedan kratak članak u novinama to lepo potvrdjuje/4/. Ibrahim Osmani (1995)/5/ je dao svoj predlog plana obrazovanja romske dece u našoj sredini u kojem se maternji jezik uzima kao relevantan faktor/6/. Zaključak: alternativni obrazovni pristup Danas je u mnogim evropskim državama sazrelo saznanje da je u ovom trenutku jedini način obrazovanja romske dece u okviru alternativnog obrazovnog sistema koji uključuje i nastavu na maternjem jeziku. Takav način obrazovanja podrazumeva osposobljavanje odraslih Roma za učiteljski poziv, sačinjavanje učila zasnovana na romskoj kulturi i tradiciji, koja će se primenjivati u malim romskim zajednicama. Ovakvi se programi sada izvode u više mesta u Madjarskoj, zatim u Austrij Ceo sistem se zasniva na uključivanju majki u proces obrazovanja dece čime se doprinosi medjusobnom obrazovanju majki i dece. Ovo stoga što je poznato da je majka osnov romske porodice. Zato je fokus u sistemu obrazovanja na majkama koliko i na deci, jer one moraju promeniti svoj patrijarhalni status u okviru romske porodice dominirane muškarcem. Ovakvo obrazovanje vodi računa o nivou znanja maternjeg jezika romske dece koliko i o nivou znanja jezika večinskog naroda sa kojim žive: dok neki znaju samo svoj maternji jezik, drugi već u ranom detinjstvu vladaju sa dva ili tri jezika, odnosno neki gotovo da i ne znaju maternji jezik već samo jezik večinskog naroda. Ovo znanje valja iskoristi u obrazovnom procesu tako da postane osnova daljem obrazovanju. Za sada je gotovo svako romsko dete dvojezično kada dolazi u prvi razred. Medjutim, njegovo znanje maternjeg jezika nije iskorišćeno u daljem obrazovnom procesu. Drugim rečima, nešto što romsko dete ima više od neromskog ne uzima se u obzir. Ovakvim obrazovanjem se podiže ukupna svest o etničkoj i nacionalnoj pripadnosti, što treba da bude preduslov za samosvest o sopstvenim, pre svega ljudskim pravima: pravo na slobodno iskazivanje nacionalne, etničke, verske i obrazovne slobode. Napomene: 1/ U 1994. godini predložila sam da se u SANU organizuje medjunarodni naučni skup pod nazivom "Standardizacija romskog jezika" (za maj 1995) na kojem bi stručnjaci iz sveta zajedno sa našim raspravljali o tom problemu. Skup nije odobren sa nejasnim obrazloženjem, ali je formalni razlog saopšten - naučni skup može organizovati i pokrenuti osoba koja je iz Akademije. Kao pripremu za skup predložila sam januara 1995. istraživački projekat (CEU u Pragu) pod nazivom "Interkulturalni aspekti obrazovanja Roma: pravo na različitost". Projekat nije usvojen, bez obrazloženja, ali je neformalno obrazloženje bilo da je potrebno da nosioci projekta budu predstavnici romske populacije. Ministarstvu prosvete Republike Srbije predložila sam (10. februara 1995) kao edukativnu osnovu: "Nacrt za obrazovni rad sa romskom decom u pripremnom i prvom razredu osnovne škole u Jugoslaviji". Kao kadrovsko osposobljavanje odabrala sam jednu studentkinju Romkinju koja studira na Odseku za srpski jezik i lingvistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Projekat nije odobren (bez obrazloženja), nacrt programa nije razmatran, studentkinja se ispisala sa studija. 2/ Iz predgovora Dimića, "Kome i zašto ova knjiga", doznajemo osnovne namere i koncepciju. "Namenjuje se našem opismenjavanju na maternjem-romskom jeziku".... "za sve Rome koji žive na teritoriji Republike Srbije" .... "za sve uzraste bez obzira na stečena školska odnosno stručna znanja i iskustva". Na pozivnici koju su svi učesnici dobili piše "Pozivamo vas na svečanu promociju prve pismenice za jugoslovenske Rome". Moj kritički prikaz ovakve koncepcije predstavljen u knjige Trifuna Dimića (1995) "Lil Ramosarimako" nije dobro primljen medju Romima. 3/ "Svojom koncepcijom, sadržajem, nastavnim jedinicama i metodikom nastavnog predmeta "Jezik i elementi nacionalne kulture Roma" udžbenik za sve uzraste (!) bez obzira na stečena školska odnosno stručna znanja i iskustva." 4/ "Mi prepoznajemo koje su romska deca", kaže nam dobronamerno pedagog u jedno školi u Novom Sadu, "ako hoćete dodjite". 5/ Pod nazivom "Nismo Romi" (Naša Borba, 23-25. XI 96, str.12) Jovan Bogdanović saopštava da stanovništvo koje živi na Klisi (deo Novog Sada na samom kraju grada) "nisu Romi već Rumuni". 6/ Ibrahim Osmani predlaže da se deca istovremeno obrazuju na maternjem (romskom) i jeziku večinskog naroda (srpskom) u predškolskoj ustanovi. On, medjutim, razradjuje jezički izraz, a ne govori o vrednosti tradicije, kulture i drugih elemenata specifičnog za Rome u obrazovni sistem. 7/ Postoji danas dosta podataka iz literature koji upućuju na to da je usvajanje govora kod predškoske romske dece po mnogo čemu specifično. Ovaj podataka se mora uzeti u obzir kada se govori o prvom i drugom razredu osnovne škole. Na primer, Zita Regel (1994) navodi rezultate svog istraživanja 30 romskih porodica u Madjarskoj da je govorni razvoj male dece pod velikim uticajem folklorne tradicije i svojstava oralne kulture Roma. To se, na primer, ogleda u načinu na koji se pričaju priče u porodici. Struktura priče, za razliku od priča koje dete treba da priča u školi, ima dosta labavu strukturu i odvija se uglavnom u dijalogu uz aktivno učešće auditorijuma. Romskom detetu u prvom razredu težak je monolog u kojem treba da priča priču. Drugim rečima, ono što je etnografska tradicija romske dece nije iskorišćeno u socijalizaciji deteta u postoječoj osnovnoj školi kod nas.
Posted on: Fri, 06 Sep 2013 12:08:47 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015