“Posao me je ubijao. Za deset godina koliko sam izdržao, samo sam postao duhovno ogorčen jer sam nateran da radim truli I glupavi posao. Onda je u jedanaestoj godini telo počelo da umire. Odlučio sam da ću pre da umrem među prosjacima nego da krepam u sigurnosti. Sigurnost može da se stekne i u zatvoru ili ludnici. U 50. Godini, sa detetom na izdržavanju, dao sam otkaz. Čudno, to je naljutilo većinu mojih sadašnjih kolega - više bi voleli da sam umro na poslu sa njima nego dostojanstveno sam. Pisao sam, još od svoje trideset pete, pesme i priče.Odlučio sam da poginem na polju borbe koju sam sam izabrao. Seo sam za pisaću mašinu i rekao sam od danas sam profesionalni pisac. To naravno nije bilo tako lako. Kada čovek radi godinama isti posao njegovo vreme je nečije tuđe vreme. Saberi vreme za dolazak i odlazak na rad, plus rad, plus ručak, spavanje, kupanje, kupovina, automobili, gume, akumulator, računi, snošaj, posete, bolovanja, nesrećni slučaj, nesanica, prljav veš, krađe, vremenska prognoza i ostale nepomenute stvari, pa nije ostalo ni malo vremena da se čovek posveti samom sebi. I kada se naredi prekovremeni rad, neke od tih neophodnosti moraju da se preskoče, čak i san, a što je češće, snošaj. Koji kurac? I tako skoro šest dana u sedmici, a u nedelju se očekuje da idete u crkvu ili da posetite rođake, ili oboje. Čovek koji je rekao ‚‚Prosečan čovek živi život tihe bezbednosti‚‚ rekao je delimičnu istinu. Posao još i pripitomi čoveka, omogući mu da se nečim zanima. Usled toga većina prestane da misli. Muškarci – i žene – ni ne vole da misle. Za njih je posao raj bez granica. Kaže im se šta da rade, kako da rade i kad da rade. Devedeset i osam posto svih koji rade su hodajući mrtvaci. I moje telo i moja duša su mi rekli da ću u toku tri meseca i ja biti poput njih. Oklevao sam. Imao sam pisaću mašinu ali ne i posla...odlučio sam da pišem roman“. Čarls Bukovski
Posted on: Mon, 02 Sep 2013 18:11:55 +0000
Recently Viewed Topics
© 2015