Pretpostavljale su da ga život nije štedeo, ali ni u najgorim noćnim morama nisu mogle zamisliti ni delić pakla kroz koji je Džo prošao pre tog kobnog februarskog jutra. Kosara se nečemu kikotala, a njen smeh se razlivao malom uvalom podno Javorka. Rosa je veselo poskakivala na jednoj nozi, pokušavajući da dočara kako se Marko Milivojev pijan vraća zorom iz kafane. O, imao je on obe noge, itekako, ali jedna mu je bila kraća od druge – stara povreda iz pilane, kad je pukim slučajem preživeo obrušavanje pola kubika balvana. Spaslo ga je samo čudo, glava mu je ostala na ramenima, ali leva noga mu je ostala priklještena. Kasnije su mu dokotori u Risnu operisali stopalo, ali nešto je otišlo po zlo i najvažniji mišić se skupio. Kasnije su on i njegovi ispredali najčudnije verzije šta se dešavalo u risanskoj bolnici, nadaleko čuvenoj po dobrim hirurzima. Elem, po jednoj, lekar koji ga je operisao bio je početnik i imao je strašnu tremu, pa kad mu je neko od starijih kolega predložio da drmne jednu i smiri se, odmah ga je poslušao. Međutim, kako su mu se ruke i dalje tresle, setio se đedovih reči: “Jedna ko nijedna!”, te je nategao još malo. Ko za baksuz, rakija je bila neka domaća, udarala je ko grom, tako da se baja uvoštio od alkohola. Kažu da je jedva stajao na nogama i da je Marko odlično prošao – brat po flaši mogao je da mu otfikari nogu do kuka. Marko se vratio u Donje Petroviće. U početku nespretno, kasnije sve veštije, kretao se pomoću štapa. Neko vreme je badavisao, kasnije su ga vratili na posao, izmislili su mu da nešto radi, čisto da mu nejač ne krepa od gladi. Ali, suočen sa svim što ga je klepilo po glavi, sve manje je svraćao u crkvu, sve više u birtiju. Ubrzo, jedini Bog koga je priznavao bio je onaj iz boce – njemu se ispovedao, s njim se dogovarao, njega je prizivao u pomoć kad god mu je bilo teško. A svake noći mu je bivalo sve teže - žena mu je sitna, ali ljuta ko ris, i kad god se pod gasom vraćao, pokušavao je da požuri. To je onima sa strane izgledelo kao da poskakuje. Ali, kad Ilinka cikne s dna Potrka: “Dje si Markivoje, zore ne dočeka, kao što djeca i ja ne dočekasmo za dana tebe? Dje si izrode Petrovića, koliko ti je godina, u kamen ti ih brojali?” , i narcisi su povijali glave. Prestravljeni, skupljali su se, pokušavajući da, kad već ne mogu da pobegnu što dalje od nesrećnika i njegove opake žene, ono maker da postanu nevidljivi dok nevolja ne prođe. “E, da je mojoj nesretnoj sestri neko rekao da će njen brat doživeti sličnu sudbinu, sigurno se nikada ne bi rugala Marku”, mislio je Jovan dok se polako privikavao na štap. Posle one strašne nesreće u rudniku i njemu je jedna noga ostala kraća. Dr Džonson je uradio sve da mu spase nogu, ali one najsitnije kosčice su bile smrskane, nije bilo teoretske mogućnosti da ostane cela. Tada je saznao i neverovatne podatke: da stopalo čini 26 kostiju, 33 zgloba kao i brojni mišići, ligamenti, nervi i krvni sudovi. Posebno ga je zaprepastila spoznaja da se koža stopala na tabanu, zbog specifične građe ne može zameniti kožom sa drugog dela tela. Kako stopalo ima dva uzdužna svoda, unutrašnji i spoljašnji, kao i jedan poprečni svod, kod njega je, zbog povrede, došlo do devijacije ovih unutrašnjih. Nije baš sve razumeo, ali neke koščice su probile neke ligament, a to je uslovilo… “Ma, ko da je važno. Najbitnije da ću opet moći da hodam. Bože, šta ti je sudbina, i meni je, kao Marku, stradalo levo stopalo. Ali, barem ja neću poskakivati, jer mene nema ko da prekoreva. Ni da kori, ni da čeka”, sa setom je pomislio, a onda, da bi oterao te sumorne slike iz glave, izašao je napolje.
Posted on: Mon, 23 Sep 2013 20:35:08 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015