Ravna gora pobediti mora, ili ne mora?.. Mnogo pre Bulajića i Bajića ćale je pomirio četnike i partizane jednom za svagda. On, sin jednog od četničkih komadanata Crne Gore uzeo je za venčanog kuma partizanskog majora. Bili su prijatelji pre i više od svega. Neopterećeni „repovima“ prošlosti. Daleko od Ravne gore i Sutjeske... Okumila su se dva čoveka, ne dve ideologije. Ne dve istine, već jedna realnost- rat je završen! Meni, unuku četovođe bez groba i belega ne trebaju ni Bulajić ni Bajić, baš kao ni ćaletu, baš kao ni istini, jer, ubeđen sam, istina je obojici tek profesionalna deformacija, nalik ondašnjim „astronomima“ koji su od čitavog neba videli samo jednu zvezdu, i današnjim „alpinistima“ koji su osvajanjem Ravne nadvisili ostale gore. Preterujem? Mislim da ne. Beskrajno hvala Radošu Bajiću, ali mislim da Ravna gora zaslužuje bolje od Sekule i Radašina, no to je već jad ove države, ravan moći one da Bulajiću prepusti režiju istorijske čitanke. Treba li da se izvinim što prva epizoda „Selo gori, a Draža se češlja“ nije u meni izazvala gotovo nikakvu emociju? Evo, izvinjavam se! Jeste da jedna lasta ne čini proleće, ali se i po jutru dan piznaje, a slutim da ćemo do svega najavljivanog dobiti samo srpskog Sulejmana, izdašan spektakl za domaćice i profesionalne nacionaliste. Nešto između „Boljeg života na Ravnoj gori“ i „Otpisanih s bradom“. Voleo bih da grešim, jer će se u suprotnom taj famozni jaz premetnuti u kanjoj, a onda doveka ostasmo u šumama, svako iza svoje bukve... Zapravo, lažem što se emocije tiče, jeste me zažigalo nešto u trenutku kada je mladi kralj odvažno, preko srče slomljenog prozora istrčao na hladni mermer terase i prokleo nemačke bombardere, dok je posilni tražio papuče po sobi dovikujući mu: „Vaše veličanstvo, prehladićete se“! Mislim, Radašine, brate, Srbine... Petar Drugi jeste bio previše mlad da mu se šta zameri, ali i daleko od junačine kakvim je predstavljen. Daleko, koliko i od srpske krune koju je njegov deda volšebno trampio za jugoslovensku, sagorevši našu monarhiju. Jel i to činjenica preko koje se prelazi kao preko plitke vode, kao što se decenijama prelazilo preko istinske veličine i značaja Dragoljuba Mihailovića?! Preteško štivo za Radoša Bajića, ponavljam, ali, rekoh, čast njemu, očigledno se nije imao ko ozbiljniji prihvatiti trebljenja koprene i laži Ravne gore! Dabogda grešim, napisaću pokajnicu, evo obećavam. Bojim se, samo, da je prošlo vreme onakvih kumstava koja su stavljala tačku gde drugi nisu smeli zarez... To ostavlja dovoljno prostora onima kojima je istina profesionalna deformacija. A to od jaza ume da napravi kanjoj... Mihailo Medenica
Posted on: Wed, 13 Nov 2013 08:07:01 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015