Skopske priče 8 NA MESTU VOLJNO Maja u dragstoru „Koliko sam puta ušao u dragstor Da kupim cigare umoran i snen I uvek u uglu, u uglu kraj kase Dočeka me osmeh, osmeh njen...” Bio je ovo hit koji je Srđan Marjanović pevao a mladi ga na prečac prihvatili, pa tako i naš junak – Robert. Imalo je dosta simbolike u toj pesmi jer je, kao noćna ptica, veoma često odlazio u to vreme, u jedini dragstor u Soplju koji se nalazio u čuvenom Trgovskom centru. Umesto cigareta koje nikada u životu nije zapalio, Robert je u dragstor svraćao po hranu, uglavnom gotova “Karnex” jela ili čajnu kobasicu “29. Novembra”. Tako je bilo i te hladne februarske zimske noći. Stigavši do stana gladan kao pas, primeti da je frižider prazan. Creva krče, napolju ciča da ti prsti otpadnu. Ipak, obuče kožnu bundu, navuče rukavice i krenu peške ka kilometar udaljenom centru. Snežne pahiljice su onako iskosa udarale pravo u lice. Suve i hladne probijale su ispod kože. Škiljava ulična svetla vodila su borbu kako da se probiju kroz tu vejavicu da ljudima obasjaju pute. Robert se nekako domogne Centra i zadovoljstvo mu se pojavi na licu kad je ušao u pokriveno betonsko zdanje zaštićen od spoljašnjeg nevremena. Ni na kraj mu pameti nije padalo da će se po njemu morati vratiti natrag do stana. Uputi se pravo ka dragstoru koji se nalazio na samom izlazu prema hotelu “Metropol”. Unutra je vladala neobična tišina. Nije bilo hladno, ali isto tako nije bilo ni posetilaca. Ništa čudno u dva sata posle ponoći. Robert se uputi prema policama sa hranom, pokupi dva gotova jela sarme a potom i prema delu u kojem su se prodavali suvomesnati proizvodi. Sa druge strane ga je dočekalo namrgođeno lice jednog niskog brkajlije. Osmehnu mu se jer mu nije bilo da prvi put dolazi u dragstor i zamoli ga da mu da jedan komad duge prave al i prilično skupe čajne kobasice. Brkajlija nespretno umota proizvod u belu hartiju, ispisa cenu hemijskom olovkom i predade jedinom, u tom momentu, kupcu. Momak se učtivo zahvali poželi brkajliji prijatnu noć i krenu prema izlazu gde se nalazila kasa. Dođe do tamo, podiže glavu i samo što se ne sruši istog momenta. Iza kase je sedela anđeosku lepa mlada žena. Pomisli u momentu “Bože, da li Ti to žene štampaš po receptu”?! - Dobro utro, mlado momče – reče anđeo u liku žene uz blaženi osmeh pred kojim bi Monaliza bila potpuno bezvredna i nepoznata. “Mlado momče” se bilo ukopalo kao da su mu noge propale u beton i pretvorile ga u kipa koji je u jednoj ruci držao kesu sa sarmom a u drugoj zamotuljak iz kojeg je virile čajna kobasica. Otrese glavom da dođe sebi i na licu mu se pojavi lisičiji osmeh. Izvadi novčanik da plati ali pogled ni jednog momenta nije skidao sa smeđokose devojke čije su plave oči topile sav onaj kijamet napolju i svu hladnoću ovoga sveta pretvarale u užarenu Saharu. Kose vezane u konsjki rep izgledala je kao junakinja iz bajke. - Nešto nije u redu? – upita kasijerka koja je primetila da Robertu nisu sve ovce na broju. - Ma sve je u redu – počeša se Robert amaterski po glavi, dok mu je glas drhtao ko žica na violini. – Nemojte mi samo reći da tako anđeoski lepa devojka u ovo doba radi u dragstoru – pokuša da oduži konverzaciju. Devojka ga ispitivački odmeri od glave do pete, vrati mu kusur i reče: - A, što da ne? Ne mislim da sam tako lepa kao što kažete, a osim toga ovim zarađujem za svoj studentski džeparac. Rad je stvorio čoveka, rekao je Marks zar ne... Ovo odjednom zagolica Robertovu maštu. Dakle, studentkinja koja radi noću da sebi obezbedi bolji standard i oseti da mu se to dopada. A dopala mu se i studentkinja na prvi pogled. „A, kome ne bi?“ – pomisli u sebi. - Pretpostavljam da ste iz unutrašnjosti – reče, nadajući se da će devojka prihvatiti razgovor i omogućiti mu da ostane što duže i divi se njenim prirodnim lepotama. - Da! Iz Ohrida sam i studiram filozofiju. Na trećoj sam godini. Robert se počeša po bradi, za trenutak zamisli i onda izvali: - A dečko? Ne ljuti se što radite noću? Izraz čuđenja se pojavi na prelepom licu devojke ali i blagi prekor. - Kakav dečko? Nemam dečka i ne treba mi dok ne diplomiram. – bila je kategorična, a Robertu bi milo zbog takvog odgovora i već je smišljao šta dalje da kaže u nameri da se ovaj dijalog ne završi ili da ga, ne daj Bože, brkajlija na neki način ne prekine. Nije, međutim, primetio da je boja glasa šeđerleme u obliku žene, dok je to izgovarala, dobila neku drugu nijansu. Uostalom, nije ga bila ni briga. - Recimo da Vam verujem – nastavi da bude duhovit. – Retkost je da najlepši cvet ostane neubran! - Cvet će biti ubran kad za to dođe vreme – otresito odbrusi devojka i Robert zaključi da je bolje da se pokupi i nestane u snežnoj bljuzgavici. Ali, neko sedmo čulo ga je teralo da ostane još malo. Buljio je u smeđokosu ko španski bik u crvenu krpu i ko zna koliko je to trajalo jer ga u jednom trenutku ona prenu: - Gledate u nešto značajno pa ne možete da se odlučite da li da kupite ili ne – nasmeja se i tim osmehom pokori sva Robertova osećanja. Pomisli, „eh, devojko, da znaš u šta gledam sad bi mi se bacila u zagrljaj“. Na tu pomisao sam sebi se zgadi ali ostade priseban. - Ne vidim da ste baš providni. A to što gledam je i te kako značajno! Onda laku noć i prijatan rad! – reče i gotovo izjuri iz dragstora. Nije dao šanse devojci ni da mu odgovori. Zapravo, nije želeo ništa više da čuje. Pogleda u časovnik na ruci i zaključi da je sat vremena ostao u dragstoru. Sneg je padao sve gušće i smetovi su polako rasli. Probi se nekako do stana i više nije osećao glad. Ipak, nasecka malo kobasice, otvori flašu „štok“ konjaka i počasti sam sebe. Upali TV na kojem se prikazivao neki dosadan nemački film ali misli su mu bile na božanstvenoj devojci koju je te noći video i čak razgovarao sa njom. Posle sat vremena, zahvaljujući pre svega konjaku, već je bio u carstvu snova. Probudio se tek oko podneva. Bila je nedelja i sneg je navaljao ali više nije padao. Zubato sunce nevoljno se probijalo kroz izmaglicu. Robertu je stalno u glavi bila ta lepa i pametna ali i veoma tajanstvena mlada dama iz dragstora. Pomisli kako bi bilo da istog momenta ode tamo ali odbaci takvu ideju znajući da nema šanse da je vidi u to vreme. „Ne radi valjda 24 sata“, pomisli i blagi osmeh mu zatitra na usnama. Toga dana je lenčario na kauču. Čitao je neku knjigu i na papiru zapisao isečak iz nje: „Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabana sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...” Čitajući tako nije ni primetio koliko je sati, umorno sklopi oči a knjiga mu skliznu na pod. U stanu je bilo toplo jer je kaljeva peć grejala kao luda i mogla je zagrejati hangar a ne jedan mali dvosobni stan. Probudio ga je cimer koji je došao iz “tazbine”. U suštini njih dvojica su bili dobri prijatelji, školski drugari iz Sarajeva, ali po svemu dva različita sveta. Zdravko je bio u čvrstoj vezi i nije imao nameru da išta menja, dok je Robert bio avanturista i nije mu padalo na pamet da se čvršće vezuje za bilo koju ženu. - Umesto da si sada u zagrljaju neke devojke, ti ko neki brundo grliš taj jastuk – reče cimer i prasnu u smeh. - Ovaj brundo je prošle noći sreo pravu morsku sirenu i to na suvom! - Ja ne vidim ovde nikakve sirene osim tebe samog?! – i dalje je Zdravko bio duhovit. Popiše po dva konjaka i odoše na počinak. Robert je spavao u dnevnoj a Zdravko u spavaćoj sobi. Sutradan kad su ustali, Zdravko je otišao na posao a Robert koji je radio tek posle podne, odluči da ode do Univerziteta na Bit Pazaru... Dan je bio prijatan bez obzira što je snežni prekrivač svuda okolo prostro svoje skute. Po trotoaru je bilo klizavo što je mališanima bilo zanimljivo ali ne i roditeljima koji su panično pazili da ne izlete na ulicu. Robert je ovoga puta otišao gradskim prevozom. Iskoristio je priliku da u vožnji prelista Večernje novosti kupljene na obližnjem kiosku i kad je stigao na Univerzitet kao po nekoj inerciji ovoga puta, umesto na Pravni, uputio se ka Filozofskom fakultetu. Tamo je slušao predmet na interdisciolinarnim studijama žurnalistike, ali umesto u teatar ode u restoran da se okrepi toplim čajem sa limunom id a nešto prezalogaji. Restoran je bio pun ko košnica. On priđe šanku da naruči jelo, okrenu se okolo i, u sledećem trenutku zastao je kao ukopan. Krv mu je udarila u obraze, a srce je počelo pomamno da udara. U neverici je gledao prizor pred sobom. - Dobro jutro, mladi gospodine! – začuo je kao u nekom ehu udaljeni ali bledi i beskrvni glas. Usiljeno se osmehivao dok je, potresen, primetio onaj konjski rep i biserno bele zube iz dragstora. Njene lepe oči gledale su umorno i zamućeno i to mu je odjednom podiglo adrenalin do neslućenih razmera. - Kako ste? – odmah je požalio što je postavio ovo glupo pitanje. Kakav bi odgovor mogao da očekuje? Devojčini obrazi su goreli. Htela je da progovori ali ju je glas izdao. Pala je na ispitu i on, baš on, bio je razlog toga. I sad, pomisli, došao sam da je vidim ovde da joj pojačam bol. Devojka ustade i htede da krene kako bi u toj gužvi Robertu oslobodila mesto. - Nemojte, molim Vas! Moram da razgovaram sa Vama! – molećivo je uhvati za mišicu. - Nikada više neću da Vas vidim – rekla je sirena. – Nikada više! Šta sam sad ja kriv, grozničavo je razmišljao Robert. Samo sam malo ćaskao sa njom pre dve večeri i kako mogu biti kriv što je pala na ispitu? - Ali, molim Vas, šta sam ja kriv? Mogu li da pomognem? – govorio je poput najposlušnijeg sluge. Robert odloži poslužavnik sa jelom i ubrzanim korakom krenu za devojkom koja je već napuštala restoran. Sustiže je i molećivo se obrati: - Devojko, isuviše ste mladi da biste bili razočarani. Zašto sam ja kriv kad Vam čak ni ime ne znam? - Ja sam Maja, ako Vam to nešto znači! Juče sam trebala učiti za današnje polaganje, ali... nije važno. Ostavite me na miru! - Ostaviću Vas na miru samo pod uslovom da mi kažete zašto sam ja krivac za Vašu tugu? Robert se oseti jako poniženo. Niti je pre dve noći rekao išta loše, niti je bio navalentan – sve što je učinio bio je jedan mladalači razgovor koji je devojci prekratio radno vreme, a njemu skratio spavanje. - Da nisam nešto uvredljivo rekao tamo u dragstoru? Ja sam Robert ali zaboravite! Mnogo mi je teško što sam i na tako banalan način razlog Vašeg nesreće i besa – reče i okrenu se da ode. Oseti da mu naviru suze. - - Čekajte! – ču prodoran ali i nežan glas devojke. Ona pritrča i snažno ga zagrli. - Vi ste hrabar čovek! – drhtala je od hladnoće. Nekoliko studenata je stajalo u blizini ali nisu obraćali pažnju na njih. Robert položi svoju ruku na njenu koja je bila hladna. Privuče tu nežnu ručicu i nežno je poljubi. Oseti da ga je preplavila ganutost, ali istovremeno i topla radost. Koliko malo treba da se čovek oseti srećnim, pomisli. - Majo! Izvini što sam, eto, ja krivac što nisi položila Marksa i Englelsa, ali već za mesec dana to će biti iza tebe – pokuša Robert da uteši devojku. - Lako je to reći. Da poznajete moje roditelje drugačije biste reagovali. Pogledi im se sretoše i negde na pola puta ukrstiše i vezaše u čvrsti čvor. Robert joj pruži ruku koju Maja prihvati i napustiše betonsku kolonadu Univerziteta. - Pa, niste pojeli to što ste platili u restoranu – reče Maja. Robert samo odmahnu rukom. Nije mi prvi put, pomisli. - Vodim Vas na ćevape na Bit Pazar! Prijaće nam na ovoj hladnoći – ponudi kavaljerski i ne čekajući odgovor, dvoje mladih su držeći se za ruke, već su bili na putu ka staroj skopskoj čaršiji koja je odolevala vremenu i čuvala uspomene na doba turske vladavine. Bilo je tri sata posle podne i Robert se seti da treba ići na posao. - Nemojte me pogrešno shvatiti, ali ja moram na posao – reče i objasni devojci gde i šta radi, a ona zinu od iznenađenja. - Pa, da. Mogla sam i pretpostaviti. Ne kupuju tako mladi ljudi čajnu kobasicu ako nisu situirani. Osim toga vidi se da niste Skoljanac jer govorite srpski. Plus ste vrlo kulturni. - Je li to moj neki nedostatak? Ili šta? - Ma, jok! Naprotiv. - Ipak, dužni ste mi objašnjenje, zašto sma ja kriv za Vaš ispit? – insistirao je Robert. - Znaš – Maja je nehotično prešla na TI – kad si ono jutro došao u dragstor, pokisao, delovao si mi kao princ iz bajke. Nisam navikla da muškarci započinju razgovore sa mnom, osim službene konverzacije. - I? – bio je radoznao Robert dok je grozničavo gledao u ručni časovnik. - Spavala sam do podne i posle toga je trebalo da učim – pocrvenje na ove reči. – Ali, ti si mi bio u mislima i nisam uspela da povežem ni dva slova a kamoli da naučim lekciju. Zato si ti „krivac“. „Bože“, pomisli Robert, „niti sam lep, niti zgodan, a najmanje tip muškarca za kojim bi žene lomile potpetice?! Šta je to ovu vanserijsku lepoticu privuklo na meni?“ - Tvoje oči koje seku poput žileta – kao da ga je čitala Maja. – Oči govore umesto srca. Prva ljubavna pisma se pišu očima, kaže francuska izreka – reče Maja i Robert ostade zadivljen. Ona ne samo da je lepa kao vila već je i jako inteligentna. - Možemo li se opet videti? – molećivo upita uz izvinjenje da zaista mora da ide. - Do koliko radiš? - Do 23:00! - Super! Ja sam od 22:00 u dragstoru pa ako te put nanese... – reče devojka i stavi prst na usne što je trebalo da znači simboličan poljubac novom poznaniku. Robert, međutim, to nije video jer je već skoro trčao ka stanu da se presvuče i ode na posao. Sati na poslu su se vukli sporo kao taljige. Robert je više vremena proveo buljeći u sat na zidu nego što se koncentrisao na radne obaveze. Grozničavo je razmišljao gde da nabavi cveće za Maju jer je sve živo u Skoplju bilo zatvoreno a taj jedini dragstor u kojem je ona radila, nije ga prodavao. Odjednom mu sinu ideja. Pozva svog kurira i naredi mu da ode do kancelarije pukovnika Simića i da mu donese njegovu saksiju sa zimzelenom koji je uvek bio negovan. - A šta će pukovnik reći kad vidi da nema vaze? – upita vojnik Teofilović. - Hm! Reći ćemo da mu je čistačica nehotično polomila pa ako bude tražio da mu se nađe druga, kupićemo i ja ću platiti iz svog džepa – brzo se snađe Robert. – A, bre, Teofile, pa majku mu, valjda si glumac u teatru? Pa smisli nešto! Vojnik zavrte glavom, kiselo se nasmeši i ode na počinak. Kazaljke na satu otkucaše i 23:00 časova i Robert brže-bolje pokupi stvari, upali stari i verni Mini Morris i odjuri ka Trgovskom centru. Parkira gotovo ispred samog ulaza, dohvati zimzelen sa vazom i poput grofa umaršira u dragstor. Oseti neku jezu jer devojke nije bilo, dok mu večiti brkajlija veštački smešio iza delikatesnog odelenja. Poče da zverla očima i razočarenje ga obuze po celom telu. Taman pomisli da spusti vazu na pult pored kase, kad ga neko blago potapša po plećima. - Mene tražite, mladi gospodine! Robert prepozna umiljati glas, srce mu se ispuni toplinom i on se okrete kao na ringišpilu. Odloži saksiju i zgrabi devojku u zagrljaj. Brkajlija se zakašlja a Robert mu duhovito dobaci: „Uzmite Bronhi, lakše se diše!“ Ni sam ne zna koliko je dugo ostao u dragstoru sa Majom. Retki kupci su povremeno remetili njihovu idilu. Ostade sa njom do ranog jutra. Odvede je u obližnji restoran gde popiše kafu i u jednom momentu, uz blago kašljucanje, što je bio znak nesigurnosti, Robert reče: - Znaš šta, devojko? Deluje glupo posle svega tri dana, ali ja tebe volim! Imam osećaj da se znamo 5o godina. Maja pocrvene ali joj u isto vreme pređe i blaga senka preko lica. Ne reče ništa. To, međutim, nije obeshrabrilo „Kazanovu“ koji privuče svoju stolicu do njene i poče da je ljubi, naočigled zapanjenog osoblja restorana. Onako, u uniformi, raskopčane bluze. - Šta je? Da niste videli mečku na tepsiji – brecnu se Robert na radoznalce i nastavi da ljubi svoju novu dragu. Sledili su dani, nedelje idile koja je bila preslikana iz najlepše bajke. Šetnje pored Vardara po hladnoći, topli čajevi i kuvano vino u „Metropolu“, pivo sa votkom u „Parizu“... Provodi u najeminentnijim restoranima i kafanama, odlazak na derbi Partizana i Zvezde u Beograd. Sve je ličilo na san. Ali, jednoga jutra, kada je sunce izmamilo posetioce u letnje bašte restorana, Robert i Maja su sedeli na terasi „Menade“ na samoj obali Vardara i uživali u žuboru mirne reke. Maja je neobično, držala glavu pognutu i zadubljena u misli. - Šta to razmišlja moj cvetak zanovetak? – duhovit je kao i uvek bio Robert. Maja, lagano kao na usporenom snimku, podiže glavu i Robert spazi lice obliveno suzama. Obuze ga blaga jeza i nije bio u stanju ništa da kaže. - Ljubavi, ti si dobar i nežan čovek. Nema te žene koja te ne bi volela i obožavala, ali ja imam jednu tajnu koju ti nisam otkrila – govorila je dok joj se donja usna tresla a gornja grčila od bola. Robertov svet se počeo rušiti kao kula od karata. Srce mu secepalo na komade, a jetra bolela neizdržljivo. - Ja sam verena već više od godinu dana!!! On duboko uzdahnu, pokri lice rukama da Maja ne vidi njegovu tugu i čemer. Potraja to neki trenutak koji je za njega bio večnost i konačno smognu snage da progovori: - Pa šta ako si? Ako je cena toga da te ženim sa svojih 20 godina učiniću to iako nema pas za šta da me ujede! I ništa osim ljubavi ti ne mogu ponuditi. Devojka se kiselo nasmeši, pomazi Roberta po kosi drhtavom rukom. - Eh, da je to tako lako?! Ja imam i bebu od dve godine! Moji roditelji su strogi i imućni baš kao i od verenika. - Pa, kako to, da nije nikada došao da te vidi dok smo bili u vezi? – drhtavim glasom, nalik na isparanu gramofonsku ploču, pitao je Robert. - Jeste! Dolazio je par puta naveče kad si ti na poslu. On vozi autobus na relaciji Ohrid – Skoplje... - - - Pa je li bolji od mene? - - Nije, ali je otac mog sina! Molim te da to prihvatiš. I jako je pažljiv. Robertu je tlo već izmaklo pod nogama, neka nevidljiva sila ga je gušila i pokušavao je na sve načine doći do vazduha. - Znači da sam ti ja bio dečko koji obećava, neka vrsta muške prostitutke? – hteo je da bude grub ali mu to nije pristajalo jer je oduvek bio poznat kao razuman čovek koji je umeo da kontroliše kako situaciju, tako i samoga sebe. - - Ne, ne moraš verovati, ali ako ti je za utehu, tebe više volim nego njega. Međutim, naša ljubav je nešto što je zabranjeno. Molim te nemoj da me mrziš i, mada znam da je teško, ako bismo mogli ostati prijatelji. „Prijatelji“, pomisli Robert u sebi. Čoveče, ova žena koja mi u ovom momentu daje korpu, nudi mi prijateljstvo a ja noćima ne spavam zbog nje i nadao sam se da je na leto odvedem pred oltar, rojile su mu se misli. Potekoše mu suze kao malom detetu. Maja mu pruži maramicu koju on odbi, ustade, izvadi iz džepa vokmen, poklon od ujaka iz Nemačke, stavi slušalice u uši i nestade. Nije se ni okrenuo da ne bi crknuo od tuge. Prolazeći pored jasena sa tog skupog aparata su dopirali zvuci refrena „... Mi smo jedno drugom uvek govorili Vi, ali nam se nisu ostvarili naši sni...” Zgrabi vokmen i svom snagom ga zavitla ka stablu. Mala spravica se rasprši u delove... Robert nekako stiže do stana. Sede na pod, uze flašu lozovače i napi se ko zemlja. Nekoliko godina kasnije, prelistavajući životne uspomene, iz beležnice izvadi gotovo požutele stihove koji ga vratiše na lik jedn od najlepših žena koje je ikada video u životu: Godinama sam zaljubljen u tebe, U sećanje su stalno navirala kiše, A, onda sam se odljubio, Jer snage nisam imao više. Mnoge su godine prošle, I ja više o tebi ne razmišljam, Shvatio sam, čini mi se suviše kasno, Da ne mora biti teško kad si ostavljen i sam... Sada samo ponekad, Osetim bol u grudima, I svu gorčinu i tugu, Podelim sa dobrim ljudima...
Posted on: Tue, 27 Aug 2013 11:44:19 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015