Slučaj Vujović (iz knjige Čaršijske priče, koja će, valjda, jednom biti objavljena!) Sredinom osamdesetih, šabačka „Metaloplastika“ je harala rukometnom Evropom. Idoli nacije, u pravom smislu te reči, bili su stasiti rukometni čarobnjaci čija su se imena i prezimena izgovarala sa velikim poštovanjem; Mirko Bašić, Mile Isaković, Jovica Cvetković, Zlatko Portner, Veselin Vuković, Jasmin Mrkonja i prvi medju jednakima, čovek koji je ispaljivao neodbranjive projektile iz gromovite desnice, Veselin Vujović. Naša priča se odvija upravo u to zlatno doba rukometa. Neno zvani „Zlatne Ruke“, je bio (a i dan danas je) čovek koji je mogao od svakojakih delova starih motora da napravi potpuno novu mašinu, koja bi delovala impresivno. Sport ga nije naročito zanimao, blago rečeno, da ne kažem da nije uopšte. Uvek pomalo „mimosvet“, putovao bi „na prst“ od Beograda, gde je studirao, do čaršije i obratno. Imao je on novaca za kartu, ali se , jednostavno, putovanje za koje moraš da platiš kartu nije uklapalo u njegov profil ličnosti. Tog blago kišnog oktobarskog jutra, izašavši na raskrsnici ispred Kraljeva iz kamiona koji je ustopirao u čaršiji, Neno ugleda parkirani „Golf“ sa podignutom haubom i vsokog čoveka u vojničkoj uniformi, sa urednom podšišanom frizurom kako „čačka“ nešto oko motora. „Šta je majstore, zaribalo, a? Mogu li ja da bacim pogled, razumem se pomalo u te stvari ? ” . Vojnik podiže glavu , osmotri čupavu priliku u izbledelim farmerkama i teksas jakni prepunoj bedževa, kao Car Dušan mladjano Bugarče, u zna se kojoj pesmi. . Narodni pevač bi odgovor opevao kao „Jest slobodno, neznani rokeru, jest slobodno ma nije prilike“, ali vojnik , nemajući drugo rešenje,samo odhuknu i, stavivši ruke u slovo „ф“, klimnuvši glavom u znak odobravanja, udje u automobil da „vergla“. Neno skide jaknu, zasuka rukave, zaroni pod haubu. Potez tamo, potez ovamo, mašina se „zakašlja“ na kratko i poče da „prede“. „Bravo, šampione, svaka čast, kakav je to kvar bio?“ „Buksne nisu dobro zvinzovane, a štraplanze se zarompirale za iberzoknu i bleminger nije štrihovao“ izgovori Neno staru čaršijsku automehaničarsku repliku za neupućene. Vojnik namesti usne u „tilda (~)“ položaj. „Ajd’ dobro kad kažeš, ja mislio svećice nešto neispravne, upadaj da ne iskisneš skroz“. Neno, ne čekajući drugi poziv, hitro uskoči na suvozačevo sedište. U toku vožnje, zapodenu se razgovor: „Kuda si krenuo po ovoj kiši danas i to stopom?“, upita vojnik. „Idem u Beograd, imam ispit sutra. A ti, kidnuo malo iz vojske,a?“ „Ma ne, dobio sam vanredno odsustvo, idem u Šabac, treba da potpišem neki ugovor. Pratiš li ti sport, uopšte?“ „Ma jok, ne zanima me to mnogo, možda malo automobilizam i moto-trke, a ti igraš košarku, verovatno, s obzirom na visinu“ upita Neno vojnika koji postajaše sve zblanutiji. „ Ma ne bre, kakvu košarku, rukomet igram za „Metaloplastiku“, treba da potpišem za „Barselonu“ prekosutra. „U, lep grad, moraću jednom da se dostopiram do tamo, a je l’ dobra lova?” “Milionće!“ „Dinara?” Vojnik se trže kao da mu je neko zabio nož u slabine, prosto ne verujući da ga u rodjenoj zemlji ne prepoznaje pripadnik muške populacije: „ Ma kakvih dinara, bre, dolara !“ „ Uuu, dobro si ih zajeb’o! “, oduševi se Neno. „Zar ti ne znaš ko te vozi, s kim pričaš, uopšte ?“ „Ne znam stvarno, a jesi li mnogo poznat?“ upita naš junak, pa bacivši pogled na zadnja sedišta ugleda hrpu časopisa na čijim je naslovnim stranama bio bradati lik koji je, po mnogo čemu podsećao na vozača. „ U, jbt, što ovaj liči na tebe, je l’ ti to burazer neki? Vidi , piše na španskom – El Mago Vujovic, dobar izgleda neki igrač “ Vozač je, u neverici, menjao boju lica od žutog, preko crvenog do tamnoplavog. “Nije mi brat, to sam ja, samo sa bradom, zar ne vidiš ?” Neno zagleda malo bolje ali ne reče ništa. “Ja sam Vujović !” reče vozač značajno naglašavajući prezime! Neno mu nonšalantno pruži ruku, ne menjajući ravnodušni izraz lica ; “Tomić,drago mi je !” Vozili su se dalje ćutke do raskrsnice za Šabac,. , Hvala na vožnji,” reče Neno, izlazeći iz automobila i zastavši za trenutak upita: kako ono reče da se prezivaš ? Da se Vuja sudario sa Tučkinom u punom naletu, verovatno ne bi bio manje šokiran. U prvi mah je pomislio da ga Neno provocira, ali, pogledavši mu u u oči, shvati da ovaj zaista ne zna ko je on ! Vujović, procedi kroz zube, Veselin Vujović ! Upamtiću, imam drugara koji se tako preziva, srećan put! veselo dobaci Neno i ugledavši veliki “Kamaz” bjelopoljske registracije, podiže palac visoko. Stigavši uveče, na okupljanje čaršiskih studenata u ulici Hanibala Lucića na Medaku,ne skidavši jaknu, još sa vrata je upitao : “Je li , bre, ima li neki rukometaš, kako ono reče da se preziva…Vujović!” . Prekinuvši za trenutak partiju “pantomime” drugari ga pogledaše žuto: “E, jesi totalni antisportista, pa kako nema, najbolji rukometaš na svetu, svi bi dupe dali da ga upoznaju, a što pitaš?” “Vozio me jedan danas od Kraljeva, pričao mi neke bajke:”Barselona, milionče zelembaća, ja rukomet, ja car…”, mislio sam zajebava me, a ionako nisam čuo za njega nikad, stvarno!” Ekipa prasnu u smeh; “E pošto nisi nikad čuo, da bi bolje zapamtio, od sada ti je studentski nadimak: “Vujović”, možeš da ga dodaš kao crticu u prezimenu., baš bi zvučalo urbano ! Crticu u prezimenu nije dodao, naravno, ali je ostao osmeh na licima kad god se društvo priseti ove priče.
Posted on: Sun, 17 Nov 2013 09:23:18 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015