VODIČ ZA ŽIVOT PORAZ „Gordost se, pre svega, očituje kao odsustvo osećaja za realnost“. Episkop Varnava Nastić ... Svi vidimo šta nam se dešava i dokle smo došli, posle svega. Ali se mnogima među nama čini kako iz ovog i ovakvog stanja uopšte i nema izlaza - kako smo došli na rub provalije i tu samo čekamo da nas neko, na kraju balade, gurne u istorijski ambis. Drugi nas, opet, uveravaju da ćemo se očas posla vratiti u normalu – eto, „samo da se promeni vlast“, „samo da uđemo (ili ne uđemo) u Evropu“, „samo da se ponovo uspostavi monarhija“, „samo da...“ ovo ili „samo da...“ ono. Treći su se, razočarani, povukli u zatvoreni svet isključivo ličnih ciljeva i ambicija, odakle prilično ravnodušno posmatraju svoje mnogo manje srećne i nešto manje cinične sunarodnike. Četvrti s religioznom nadom gledaju na Istok ili Zapad, grozničavo iščekujući da nam odatle naiđe neki veliki, njihovom srcu mili (i dobro naoružani) Deda Mraz – koji će „konačno već jednom“ uneti red i doneti instant-rešenje svih naših problema. I to je, otprilike, to. U ove četiri grupe se nakrcala ubedljiva većina naših sugrađana, sve od reda ubeđenih da isključivo od nekog drugog, a ne od nas samih zavisi moguća obnova i oporavak Srbije. A stvar i jeste upravo u tome: u našem poslovičnom i opasnom nedostatku osećanja za realnost. U tome što jedan deo nas ponizno kleči na kolenima pred protivnicima i sasvim neizvesnom srpskom budućnošću, dok drugi deo nas besomučno jurca na štulama svoje uspaljene mašte glumeći ludilo. Za jedne smo „za sve krivi mi“, a za druge su „krivi isključivo drugi“. Ali, i jedni i drugi jednako ne priznaju realnost i u beskraj produžavaju naš strašni greh nepriznavanja poraza. Da, dragi prijatelji, MI SMO IZGUBILI RAT. Samo što, za razliku od svih naših predaka i prethodnika, mi to nikako ne priznajemo. Neki među nama, naime, tvrde da rat „nismo ni vodili“, a drugi da ga još uvek „nismo izgubili“. I što je najgore, ovo nepriznavanje poraza kod nas ima čitavu svoju tradiciju. Kao da nas neki đavo tera da se – iz generacije u generaciju, uvek iznova - zavlačimo u svoje mišje i nojeve rupe i onda odatle lažemo sebe i svoje najbliže, skriveni u tami sopstvenog straha ili pod peskom odavno srušenih iluzija. Na našu veliku žalost i kolektivnu nesreću, među srpskim vođama se, izgleda, još niko nije našao dovoljno hrabar i mudar da javno prizna makar one naše potpuno očigledne (nacionalne, državne, vojne, privredne, kulturne i duhovne) poraze i time nam otvori mogućnost što bržeg oporavka i obnove. Jer je nemoguće izaći iz osećanja poraza ako ga ne prepoznajemo i ne priznajemo. Ostajemo tako zakopani u živom blatu sopstvene nezrelosti i istorijske neodgovornosti. Suviše su to ozbiljne stvari da bi se ovako olako poigravali s njima. I samo ako priznamo i glasno izgovorimo tu oslobađajuću rečenicu kako smo doživeli veliki i strašan poraz (čitavu kolekciju poraza) biće nam jasno šta se to oko nas i sa nama dešava i šta nam je činiti, kad prođu najcrnji dani i opet nam se otvore novi sudbinski putevi. Nije sramota doživeti poraz, nego je sramota ne priznati ga i ne nastaviti borbu. Nije strašno pasti, ali je strašno predugo ležati na podu. Ako se ne pomirimo sa izgubljenim bitkama, gubimo šanse da dobijemo rat (i, samim tim pravi mir). Ako predugo budemo branili (već pale) spoljašnje zidine našeg utvrđenja, time ćemo samo ugroziti našu poslednju odstupnicu. Ako ne budemo živeli (gubili i pobeđivali) kao odgovoran istorijski narod, onda nam ni večnost ne može biti alibi za našu neozbiljnost i neodgovornost. Mi kao da oduvek izbegavamo da priznamo svoje poraze i siđemo konačno sa ringa gde grogirani teturamo dok nas onako nemilosrdno kidaju od batina naši odmorni, neuporedivo nadmoćniji protivnici. I što duže onako luzerski prkosno, a bez garda i odbrane stojimo pred aperkatima, krošeima i direktima začuđenih neprijatelja, manje su nam šanse da se ikada oporavimo, ponovo vratimo u ring i onda pokušamo da realno i zaista pobedimo. A nekada su i bolji i hrabriji od nas danas, otvoreno i bez ikakve zadrške priznavali svoje i naše poraze. I nije im padala kruna s glave zbog toga. I niko normalan nije optuživao despota Stefana Lazarevića (kad je – on, sin kneza Lazara, vitez i svetitelj – pristao da bude običan vazal, prvo Turcima, a onda i Mađarima), ni izbeglog vožda Karađorđa (kad je posle poraza ustanka prebegao, pod poterom, u Austriju), niti Miloša Obrenovića (dok je, u naše ime, tragao za tračkom nade posle strašnog poraza iz 1813-te), niti srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu (kad je 1915-te napustila Srbiju i krenula preko albanskih planina, ka tada još dalekom konačnom oslobođenju otadžbine). Njihov odnos prema porazu je zato i bio neophodni preduslov ponovnih srpskih pobeda. Jer postoje, znamo, i dostojanstveni, moralno-pobednički porazi (poput onog legendarnog spartanskog ili našeg kosovskog), posle kojih sviće novi dan i počinje često srećniji period istorije do juče poraženih naroda i država. Moramo zato da se setimo svih svojih odavno još nagomilanih poraza, da umesto na štulama i kolenima počnemo da koračamo na svojim sopstvenim nogama, da jednom zauvek prestanemo sa neodgovornim trabunjanjem i samoubilačkim potezima, da se ozbiljno i bez patetike pogledamo u oči i priznamo jedni drugima sve svoje greške i pogrešne poteze. Da prestanemo da budemo onako demonski gordi i tvrdoglavi. Da konačno bar jednom povežemo posledice sa uzrocima, ideale sa praktičnim potezima, okolnosti sa principima, logiku sa metafizikom i prošlost sa budućnošću. Da budemo dostojni onih među našim potomcima koji će naše privremene poraze pretvoriti u konačne pobede. Dragoslav Bokan
Posted on: Tue, 16 Jul 2013 11:41:48 +0000