Valjda je navika čudo. Rutina. Šta već. Prebiram prstima po žiicama i sviram baš ono što me boli. Pored mi na zidu stoji pano sa fotografijama ljudi koje volim više od sebe. Neki, nažalost, više nisu među živima. Pitam se ponjekad... šta bi mi rekli sad? Da li bi bili ponosni na mene i na to gde sam stigla do sad :)? I samo mi krenu suze. I ne umem da stanem. Jednostavno, ne umem. Što bi rekao Balašević, suze se raspu kao biseri po sobi i ne mogu ih skupiti danima. To mi je. I ko sam ja? Ko? :) Neko, ko je uvek nasmejan... pred svima. I neko, koga noć proguta. Ko svira i slika do kasno u noć pokušavajući da iz sebe izbaci sve to. Neki ljudi ne dišu godinama... ali su i te kako živi. I živeće dok sam i ja. Jer su tu, u meni, i niko ih nikad odatle maći neće. Nedostajete. Do vriska. I dalje. I jače. I još više.
Posted on: Sun, 27 Oct 2013 23:21:39 +0000
Trending Topics
© 2015