...............Završismo u nekoj rupetini, kako se ispostavilo, jedinom otvorenom lokalu u tom kraju. Maleno kafanče, pravo pravcato stecište alkoholičara, taksista i noćnih pozornika. Međutim, kad malo bolje osmotrih, videh da lokal izgleda u najmanju ruku neobično. Sve je bilo kao u prošlosti... Limene, ulubljene pepeljare, zlatne i čelično-plave boje; one tanke, krhke čaše od 2 dl sa crtom; beli čaršavi na kojima se – iako behu isprani - jasno moglo prepoznati poreklo fleka kojima su bili išarani. Bio je tu i „Urnebes“ i sok od borovnice i senf... Na zidu se nalazila slika Slobodana Miloševića, a u jednom ćošku, sedela su dvojica policajaca u retro uniformama i pijuckali Jagodinsko pivo. Zverao sam okolo, šokiran tom vremeplov-kafanom. Pjer Ogisten je, međutim, bio savršeno miran, što me je navodilo na zaključak da ne vidimo isto i da je moj svet sasvim različit od njegovog! Nije mi bilo sasvim jasno kako je to moguće, ali sam već bio prestao sebi da postavljam to pitanje... Prihvatao sam stvari u magnovenju, onakve kakve su bile, zdravo za gotovo. Sedosmo za astal kraj vrata i naručismo dva Jagodinska (samo to su imali). Potom mu potanko ispričah sve što se dešavalo prethodnih dana, preskočivši jedino svoju avalsku impotenciju. Pjer me pažljivo sasluša, pa se zagleda u jednu tačku u prostoru i reče: - Dakle, treba ti pomoć. Ne boj se, kao osnivač i duhovni otac bloga pružiću ti svu moguću moralnu podršku... Govorio je mirno i potpuno hladno, onako, između dva gutljaja piva i dva dima Davidoffa. Odjednom, bejah spreman na oštriji odgovor: - Ne valjda samo moralnu, Veliki Blože? S dužnim poštovanjem, to mi ne znači puno... A da ti pravo kažem, malo mi je i pun kufer toga. Svi brbljaju o moralu, a niko se ničega ne pridržava... - Znam – reče Pjer mirno – razumem te. – Ali, to je sve što mogu da učinim. Moraćeš da pomogneš sam sebi... I, molim te, ne zovi me Veliki Blog. To su detinjarije. Zovem se Pjer. - Ok. Možeš li mi bar reći šta se dešava? Pjer otpi veliki gutljaj Jagodinskog, koje je pomalo zaudralo na močvaru. - Desio se Sodermajerov efekat. Implozija stvarnosti. Nešto za šta smo verovali da postoji samo hipotetički... - Ko je taj Sodermajer? O čemu pričaš? - Tip koji je postavio tu hipotezu. A implozija stvarnosti bi trebalo da predstavlja crnu rupu u virtuelnom prostoru. Svi koji su te kobne noći bili na Blogu, kako stoje stvari, prošli su kroz crnu rupu u cyber space-u. - I? Pjer se osmehnu. - I... Što biste vi Srbi rekli: Otišli u pizdu lepu materinu. - Bez zezanja... - Dešava se to što se dešava. Bledite, nestajete... - Razumem da blede blogovi, ali kako je moguće da i mi kao stvarne ličnosti bledimo? - Pitanje je koliko ste vi stvarne ličnosti. Ti nisi kršen kao Erazmo Floyd. - Daj, Pjer, ne očekuješ valjda da poverujem u to. Pa to je samo nick. Kako je moguće da naša stvarnost bledi i tone u sumornu prošlost. - Vi tonete u paralelni svet. Ne vidite svi isto. Ne vide svi prošlost u tom, političkom smislu, kao ti... U paralelnom svetu svako ima svoje halucinacije, svakog muče sopstvene senke. To je užasan svet podsvesti, sopstvenih frustracija i inhibicija. - Hoćeš da kažeš da Šargarepica tone u svet Elmera lovca i Tasmanijskih đavola – pokušah da se našalim. Pjer je, međutim, bio ozbiljan. - Da, upravo tako. To je njena podsvest. - Kako je sve to, uopšte moguće? – zavapih. - A kako je moguće da odvratna gusenica postane čarobni leptir? Ne znam odgovor na tvoje pitanje. Zanemeo sam i neko vreme samo zurio u tanku penu na vrhu površine piva. - Kako je Ciganka mogla sve to da zna? – upitah tiho. Pjer se nasmeja. - Ne treba podceniti intuiciju ciganskih vračara. Ona je, doduše, sve tumačila na svoj način i izražavala svojim rečnikom.... Svet između živih i mrtvih... i tako dalje... Ali, bila je sto posto u pravu. - A devoka mog srca i... ljubavni čin na vrhu Avale? Pjer Ogisten sleže ramenima. - Ne znam. Pokušaj. Čovek se u takvim situacijama hvata za slamku. Nada umire poslednja. Rastadoh se sa Pjerom Ogistenom. Vazduh je bio zagušljiv - oko 32 stepena u jedan po ponoći. Globalno zagrevanje se ubrzavalo; ozonska rupa se kezila kao morska neman, a mi smo plutali bez kontrole... - Na kraju će ionako sve da ode u tri lepe. Mi koje je zahvatio Sodermajerov efekat samo smo prethodnica opšte propasti – procedih sebi u bradu. Onda zviznuh i, posle par sekundi, Livingston izroni odnekud iz mraka. Mahnu repom, liznu mi ruku i potrča ispred mene, siguran da ću ga slediti. - Tebi je lako, stari moj – rekoh tiho. – Ali dosta patetike, da vidimo šta nam valja činiti. Entuzijazam me je, međutim, kratko držao. Pošto stigoh kući, osetih sveopštu malaksalost i gubitak volje i energije. Iako sam znao da nemam vremena, morao sam da prilegnem. Ventilator se okretao, povremeno postižući zvučni efekat avionskog propelera, a komarci su leteli kao pijani, očigledno ošamućeni nepodnošljivom vrućinom. Poslednje što sam video pre nego što sam utonuo u san, bile su tužne Livingstonove oči koje su pitale: „Šta ću ja, ako opet budeš spavao dva dana?“ - Imaš džak pseće hrane na terasi, znaš gde je... – promrmljah. Pogled je govorio: „Moraću opet da serem i pišam na terasi.“ - Kenjaj, samo nemoj na sred, k’o prošli put, idi u ćošak bliže komšijama – rekoh glasno i već sledećeg trenutka zaljuljaše me vrteške teških snova, nalik agoniji. NASTAVIĆE SE
Posted on: Sat, 20 Jul 2013 12:54:34 +0000