Avgust 1977. Posle mature, moja prijateljica Slađa nam je u gostima. Vlada je po ceo dan napolju, uopšte ga ne viđamo. Ipak, on ima lep običaj da posećuje bližnje - došao je u našu sobu da nas obiđe. Njih dvoje sede na kauču i razgovaraju. Zadovoljna što su se tako brzo sprijateljili, odlazim u kupatilo da perem veš. Odjednom, čuje se Slađino panično pištanje, a Vlada kako joj govori ucenjivačkim tonom. "Šta mu je, dosad je bio normalan" - jurnem da ih razvadim... Tamo - Vlada se popeo na naslon iza Slađe, priklještio joj glavu kolenima, drži je za nos, cigaretom u drugoj ruci gađa Slađine čvrsto stisnute usne, jer ona, sad ovde sad onde, ipak udahne, dok joj on objašnjava kako ne mora da se uguši, pod uslovom da postupi po njegovom nalogu... Šta je bilo? Očigledno, ona je u jednom trenutku izvadila cigarete iz tašne, da bi ih odmah vratila. To je njemu neobično: "Ti pušiš?" "Da." "Ajd zapali." "Neću." "Zašto?"... Ona neće da mu kaže: "Zato što si ti bolestan" - ponovo neće. Zabrinut što se pojavio neko tvrdoglaviji od njega, on preduzima korake... Slađo, život sam ti spasla.
Posted on: Mon, 29 Jul 2013 10:29:39 +0000