Ibrahim Osmani Romi Posle ratnih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, nastaje velika migracija Roma u svim delovima sveta. Nemogu ništa konkretno reči o još jednom egzodusu Roma u vremenu širenja «demokratije» svetom Poznato je da Romi nemaju svoju državu ka kojoj bi išli i nastanili se ili bi ih neka država primili kao svoje. DEMOKRATIZAM- u običnom govoru - slobodoljubivost. DEMOKRATIZIRATI- uvesti ili sprovoditi mere koje oslobadjaju sve ljude i daju im ravnopravnost, bez obzira na imovno stanje, polozaj, poreklo; učiniti jednu stvar pristupačnom sredstvima i shvatanjima širokih i narodnih slojeva, … Po rečima profesora Jovan Marića: “demokratija kao politicki poredak – otvara najviše mogućnosti za ozbiljenije ovih mogucnosti . Demokratija nije transcedentna svemoć, ali jeste ovostrana mogućnost da se otklone nepravde koje proizilaze iz toga sto se nejednaki tretiraju jednako, a jednaki nejednako.” Sta je iz svega ovoga poucno? Demokratsko drustvo, trebalo bi dozvoliti da svaki etnos pronalazi najlaksi nacin ocuvanja svog etnicnog blaga I identitet svojih pripadnika. Međutim, žalosno je što nisam mogao naći, da i u demokratiji odlućuje brojčano stanje nekog naroda, koji će vladati i imati vlast nad jednom teritorijom. Sve sam ovo naveo, da bi se znalo, da Romi nikada nemogu biti ravnopravni kao pojedini etnosi, jer nisu, niti mogu naseliti neku teritoriju u bilo kom delu sveta gde bi bili u večini i na taj način «vladali», oni zauzeli vlast i na taj način očuvali svoj sopstveni nacionalni identitet. Evropska Povelja, govori o jednakosti i ravnopravnosti nacionalnih manjina ali ipak i u njoj se spominje neki procenat, koga treba ispuniti da bi jedna nacionalna zajednica imala određena prava na nekoj teritoriji. Ako se uzme brojčano stanje Roma u Evropi, onda Romi se mogu ubrajati u narode koji premašuju brojku od 12-15 miliona stanovnika. Iz ovoga broja proističe da su Romi brojniji i od nekih naroda koji imaju svoje države. Međutim predrasude o Romima se nikada nemogu brisati a kamoli zaboraviti. Zašto velike sile, ne preuzimaju neku akciju integracije Roma, kao što su učinili prema drugim narodima i od ničega preporodili ih i stvarali im uslove koje odgovaraju pravim uslovima življenja čoveka u 21. veku. Romi nebi stvarali nikakve političke probleme jer nebi tražili da se ujedine sa Indijom ili nekom drugom zemljom. Bili bi srečni i večiti dužnici zemljama koji bi dozvolili da žive u njihovom zaukruženju kao ravnopravni građani te zemlje, a ne proterivani i poslati na teritorije gde im nije obezbeđen siguran opstanak. Veliki broj raseljenih lica sa Kosova su naselili teritoriju Vojvodine i Srbiju, a oni koji su mogli i Evropu, a oni koji nisu mogli platili su životima put u Evromi ili su se utopili u «Plavoj grobnici» 20. veka. Romima ni Evropska Povelja, a ni bilo koji drugi doneti dokumenat neće dati jednaka prava koje imaju druge nacionalne manjine, jer su oni etnos koji je prepušten samom sebi, a oni nisu sposobni da se organizuju i ostvare svoja ljudska prava, jer su ih i ljudi i sam Bog proklinjao da žive životom bez krova nad glavom i da nikada ne nađu sebi nit dom ni svoj grob. Verska struktura Romi Roma je zvanično po popisu iz 1991. bilo 24.366 ili 1,2%, mada je njihov broj u stvarnosti daleko veći. Relativnu ili apsolutnu većinu ne čine ni u jednoj opštini ni naselju u Vojvodini. Od svih etničkih grupa pokazuju najveći stepen teritorijalne disperzivnosti. Verski i lingvistički su veoma heterogeni. Ima ih katoličke (tzv. "mađarski Romi"), pravoslavne ("srpski Romi" i "rumunski Romi") i muslimanske ve¬roispovesti ("albanski Romi"). Ove tri grupe se dosta razlikuju po načinu stanovanja, privređivanja, ishrane itd. Romsko stanovništvo je najmlađe u Vojvodini i ima najveći prirodni priraštaj. S druge strane, zbog uslova života, velika je smrtnost dece, a odrasli umiru dosta mladi. Broj Roma je po popisi iz 2002. godine porastao na 29.057, odnosno povećao se za 4.691 lice. Njihov udeo u strukturi porastao je sa 1,2% na 1,4%. Da bi se upoznao problem Roma i zatim pronalazile mogućnosti rešavanja, smatram, da je neophodno da se analizira život ove nacionalne zajednice posebnim metodama i posvetio posebno mesto i proučavao izdvojeno od ostalih nacionalnih zajednica, koje žive u Srbiji. Kada ovo kažem, oslanjam se na sveopšti položaj Roma, jer se nalazi pri dnu egzistencije u svakom pogledu. Romi su bez svoje istoriografije, ali je u njihovom pamćenju prošlost. « sećati se, znači postojati, izgubiti pamćenje, znači išćeznuti» Romi su narod indiskog porekla, to su oni znali pre bilo kog naučnog otkrića. Preneli su iz kolena na koleno svoje poreklo. Međutim Rome su od samog početka Evropa primila s nepoverenjem i velikom sumnjom, koja traje do današnjih dana. Zbog toga, su primorani da se milom ili silom asimiliraju i danas se ne zna njihov tačan broj i u ovom vremenu, kada im se garantuje sloboda izjašnjavanja. Prema statističkim podacima od 2000.godine, ima oko 140 hiljada Roma. Prema našim istraživanjima i onih stručnjaka koji se bave životom i radom Roma i drugih institucija, podaci govore da u Srbiji živi oko deset procenata Roma od ukupnog broja stanovnika, znači taj broj se kreće negde oko 600 hiljada, a negde dostiže i milion. Međutim, mislim da je realna cifra 10% od ukupnog broja stanovnika. Taj procenat je bio daleko veći na Kosovu i Metohiji do 2.000.godine, da bi se posle toga drastično promenio. Po poslednjem popisu od 2002.godine, kaže se da ima oko 108.000 Roma. To je podatak koji je diskutabilan, odnosno koji nije realan. Po našim podacima, u Srbiji bez Kosova i Metohije, ima negde oko 400.000. Kada se kaže da treba rešiti problem Roma, onda se kaže da problem rešavamo za 108.000 Roma. Romska nacionalna zajednica je naj nepismenija, naj neobrazovanija. Od celokupnog življa romske nacionalne zajednice, osamdeset procenata Roma je funkcionalno nepismeno. Ima završeno nekoliko razreda osnovne škole, ili uopšte nisu uključeni u obrazovni sistem. Samo sam hteo da ukažem na težak položaj Roma, pre svega u Srbiji. Romi jesu transgranična etnička grupa, ili kako ih drugi imenuju , evropsk manjina, oni su i trankulturalna grupa. Oni mogu služiti narodima i nacionalnim manjinama kao uzor praktičnog življenja interkulturalnih postavki. Romi mogu služiti kao primer kulturnog daraivanja, na razmenu, primanje I darivanje. Između ostalog oni kažu:” Uvek smo u okruženju večinske I jače kulture, prilagodimo se, uzimamo od nje ono što je dobro I korisno, preradimo ga na svoj način, podarimo njoj I nešto naše, samosvojno I preživećemo.” Romi nisu samo pasivna romska kulturna zajednica, već jesu I aktivna samoopredeljiva nacija, oni daju I primaju u religiskom pogledu I da su spremni I odgovara im interkulturalna integracija, slavljenje kultnih mesta I praktikovanje kulture smrti, ne ide na uštrb gubljenja sopstvenih kulturnih specifičnosti I narodnosnog identiteta. Viđeno iz ugla ekumene, s obzirom da smo rastureni u svakom njenom krajičku, ima nas u svakom religiskom I konfesionalnom pogledu tj. Vrsti. Odvno smo hrišćani I to I pravoslavni I katolici a odskora I protestanti takođe smo I islamske veroispovesti, kako suniti I šiiti, dok u prapostojbini smo bili pagani I pripadnici tamošnjih tradicionalnih religija. NACIONALNOST I KONFECIONALNO OPREDELJENJE "većina ljudi ima i priznaje veroispovest konfesionalno poreklo. Njihovo opredeljenje izgleda ovako: Националност Konfesionalno poreklo Rom Н / % Srbin Н / % Мažar Н / % Мuslimanin Н / % Rimokatolik 15 / 2,3 1 / 0,2 63 / 65,6 Pravoslavac 437 / 66,2 401 / 94,4 Protestant 3 / 0,5 3 / 0,7 18 / 18,8 Pripadnik islama 102 / 15,5 1 / 1,1 50 / 98,0 Nešto drugo 17 / 2,6 2 / 0,5 2 / 2,1 1 / 2,0 Ne priznaje KP. 20 / 3,0 9 / 2,1 6 / 6,3 Ne zna koja mu je KP. 58 / 8,8 2 / 0,5 Ne želi da se izjasni 8 / 1,2 7 / 1,6 6 / 6,3 УКУПНО 660 / 100,0 425 / 100,0 96 / 100,0 51 / 100,0 U Evropi su hrišćani triju veroispovesti, pri čemu raste udeo Roma protestanata, i islamisti sunitske grane; Na Balkanu preovlađuju hrišćani – pravoslavci, ne izostaju i rimokatolici i protestanti, čiji postotak skače – i muslimani suniti, dok su šiiti ekskluzivci; Srpsko-crnogorski Romi su većma pravoslavni hrišćani i muslimani suniti; zaostaju katolici a napreduju protestanti. Međutim, nije zanemarljiv broj Roma koji nisu u stanju da prepoznaju svoje konfesionalno poreklo, odnosno ne znaju koju veru tradicionalno ili aktuelno ispovedaju. Važnije je, ipak, da se skoro 90% Roma veroispovedno izjašnjava, da su svesni svoje religijske i konfesionalne pripadnosti, bez obzira na kvalitet toga deklarisanja, koje mnogi problematizuju, ili činjenicu da ih ono često razjedinjuje. -najvazniji verski praznici njihov smisao, znacaj, datumi i simbolika. Đurđevdan i Erdelezi: Sveti Đorđe, uglavnom predstavljan kao ,,vrli vitez’’ koji se bori protiv zmaja, jeste, među ostalima – svetac zaštitnik vojnika, kovača, putnika i umetnika, i jedan od najvažnijih svetaca (velikomučenika) istočne crkve. Naročito ga srpski pravoslavni Romi smatraju svojim svecem zaštitnikom. U pravoslavnoj crkvenoj godini, Đurđevdan se pada 6. maja, ali se sa slavljima počinje dan ranije. Naziv muslimanskog praznika koji odgovara pravoslavnom danu Svetog Đorđa - Erdelezi – potiče od turske reči herdelez. Smatra se da je u 9. veku počelo sa slavljenjem ovog nekada veoma popularnog turskog prolećnog praznika. Kao i u vreme Đurđevdana, sa slavljima već može da se počne 5. maja. Turski neromi više ne slave Erdelezi. Ako i slave, onda je to pre svega u vidu učešća u romskim slavljima. Danas se Erdelezi smatra istinskim praznikom muslimanskih Roma. Najverovatnije je do stapanja jevrejsko - hrišćanskog obožavanja starozavetnog proroka Elije i hrišćanskog obožavanja Svetog Đorđa došlo veoma rano… Ederlezi i Đurđevdan se, stoga, mogu smatrati izrazima narodne religioznosti koja je, bivajući manje dogmatskom od teologije, dozvolila da dođe do međusobnog uticaja i na taj način rezultirala stapanjem dvaju praznika u jedan nadreligijski prolećni praznik, bez obzira na njihove različite religijske korene. Romi su ovaj praznik preuzeli od neroma, prilagodivši pritom praznične ceremonije svojim verovanjima. I Đurđevdan i Erdelezi se slave na različite načine u zavisnosti od grupe i religije. Međutim, značaj i značenje ovog praznika su isti. To je prolećni praznik koji traje nekoliko dana i označava početak leta i navodno donosi sreću i blagostanje. U svim slavljima cveće, sveže ubrane grančice i ,,sveta vodica’’ predstavljaju simbole života i proleća. Vasilica: Vasilicu, svoj najveći praznik, Romi objašnjavaju na različite načine, a u njenom proslavljanju uočljivi su kompleksni slojevi brojnih kultura. Vasilica se sastoji iz dvaju segmenata. Prvi segment je priprema, doček i proslavljanje Vasilice i on je kalendarski čvrsto strukturiran od 12. do 17. januara, s tim što se 14. januar označava kao Vasilica, a drugi segment – ispraćanje guske – svako domaćinstvo proslavlja u dan koji izabere. Takođe, Romi za ovaj praznik koriste dva naziva: Vasilica i Vasuljica. Dvanaestog januara muškarci u manjim grupama odlaze u šumu po badnjak, on se donosi, stavlja uz kućni zid i u noći između 12. i 13. januara kolju se guske i ćurke, s tim da broj živine mora biti neparan, jedna guska obavezno. Ovo se različito može tumačiti. U ritualima su mahom zastupljeni neparni brojevi, u našem slučaju najčešće je reč o broju 3. On u različitim kulturama ima različita značenja, a najčešće celinu nekog procesa – početak, sredina, kraj – i obeležje je svake promene. Videćemo da Vasilica ima vrlo izražene novogodišnje i božićne elemente, u smislu promene godine, što je, naravno, samo jedno moguće objašnjenje. Sami Romi nisu umeli da objasne zbog čega baš neparan broj živine koja se žrtvuje. Meni je jako bilo stalo do toga, jer sam se rukovodila metodološkim načelom da stvari treba sagledati sa stanovišta učesnika, jer samo oni mogu da daju tumačenja prvog reda. Vasilica se dočekuje 13. januara uveče, isključivo u porodičnom krugu, kada se priprema guskina iznutrica i baklava i tada dolazi položajnik ili polaznik, kako ga Romi još zovu, i koji je u slovenskoj kulturi prvi gost koji dolazi u kuću na Božić. Veruje se da će od njega zavisiti godina onima koje posećuje. Kao prvi dan Vasilice uzima se 14. januar, kada im u goste dolaze jedino prijatelji Srbi, pošto sami Romi ostaju kod svoje kuće, priprema se svečana večera sa guščijim pečenjem i baklavom. Sledećeg dana odlazi se na groblje, a 16. i 17. januara priređuju se međusobne posete. Drugi segment proslave jeste ispraćanje guske. Svako domaćinstvo bira dan za njeno ispraćanje, ali je neophodno to učiniti pre Đurđevdana. Tada se za večeru priprema cela guska, tako što se u vatru stavljaju grančice badnjaka, a prijatelji se međusobno posećuju. Uz belu sveću, domaćin blagosilja, a nakon večere svi izlaze na dvorišnu kapiju da bi ispratili gusku. Domaćin izgovara reči: “’Ajde, gusko, srećan ti put, idi u banju da se banjaš i dogodine s berićetom”. Tetkica Bibija: ovaj romski praznik proslavlja se u martovski petak – treći po redu – krstopokladne nedelje velikog posta. Naročito među Romima centralne Srbije proslavlja se Čudotvorna tetka Bibija, koja je od 1929. godine dobila svoju ikonu (litografija, prema crtežu P. Daničića). A sredinom tridesetih godina prošlog veka u Beogradu je zabeležena legenda i Tetkici-Bibiji. Na njen dan se Romi okupljaju kod stabla neke kruške, obeduju posna jela i piju vruću rakiju. Ovde je glavno obožavanje kruškova stabla, uz posnu gozbu i pir, što nagoveštava ispraćaj zime, a doček, u Roma uvek mnogo željenog proleća. To je prežitak ženskog božanstva, kome je bilo posvećeno kruškovo stablo (tabu stablo), ili trešnjevo stablo (u Karavlaha). Pominje se i obožavanje biljke 'bibijake kan' (tetkine uši), koja ima crvene cvetove. Od starina, kod Roma u južnoslovenskim zemljama, postoji obožavanje: drveta želja i drveta života, što je svakako prezitak iz mitologije zemlje matice, postojbine Indije. O Romima u Srbiji na prelazu iz XIX u XX vek najviše je u domaćoj literaturi pisao Tihomir Đorđević, ugledni etnolog, folklorista, sociolog i kulturni istoričar [46; 58-78]. Prvi zapisi o prispeću Roma u Evropu i na Balkansko poluostrvo potiču s početka XIV veka. “Ni u jednoj zemlji Cigane ne zovu jednim imenom” [26;295], zapaža Đorđević, ali se priklanja stavu da je među njima ipak najstarije “Cigani” i da vodi poreklo iz grčkog, odnosno jermenskog jezika. U Crnoj Gori, Dalmaciji i Južnoj Srbiji nazivaju ih Jeđupi, Jeđupci ili Đunci, u Baru i Ulcinju Mađupi. Zove ih naš narod i Čergarima ili Čergašima (od turske reči čerga – ponjava, dugačak šator na dva stuba), Katunarima (od reči katun, koja u balkanskim jezicima znači pastirsko selo, bačija ili nestano naselje), kao i Gurbetima, Kurbetima i Korbetima (od turske reči gurbet – skitnica, skitač). Neretko je naziv koji se pripisuje Romima u bliskoj vezi sa njihovim zanimanjem: Koritari, Vretenari, Klinčari, Džambasi, Svirači, Kovači i tako dalje. Rečju, Romi Ciganima zovu sve Cigane na svetu koji govore ciganskim jezikom, što na njihovom jeziku znači ljudi, ali ljudi koji su Cigani. Ostale narodnosti oni zovu manuš (uopšte čovek druge narodnosti) ili gadžo (Turčin u Turskoj, Srbin u Srbiji, Nemac u Nemačkoj). Razmatrajući položaj Roma u, pre svega, predratnoj Srbiji, Đorđević polazi od teze da su se oni doseljavali postepeno i sa četiri različite strane. U skladu sa tim, razlikuje Turske Cigane, Bele Cigane, Vlaške Cigane i Mađarske Cigane. Turski Cigani. Kako im ime veli, Turskim Ciganima nazivani su Romi koji su iz turskih krajeva postepeno dolazili u Srbiju, nakon njenog pada pod tursku vlast. Razlike proistekle iz ovakvog višeetapnog doseljavanja za lokalno stanovništvo nisu bile od velikog značaja, ali su se sami Romi međusobno nazivali Gadžikano Roma (Srpski cigani, odnosno oni za koje se ne zna kada su se doselili ili koji su se davno doselili), odnosno Korane Roma ili Korakane Roma (Muslimanski /Kuranski/ Cigani, za koje se pamti kada su došli u Srbiju). Izvesne razlike, mada ne tako velike, mogle su se zapaziti u nekim rečima i govornim oblicima. Bliskih kontakata između ovih zasebnih grupa bilo je veoma malo, što navodi na zaključak da su nezavisno jedni od drugih živeli i u svojoj postojbini. Najvećim delom bili su muslimanske vere, a glavno im je zanimanje bio kovački zanat, sviranje i trgovina stokom, naročito konjima (džambasluk). Beli Cigani. Svoje migracione pohode u Srbiju započinjali su iz Bosne, zadržavajući se pritom na relativno ograničenom prostoru: Šabac, Loznica, Krupanj, Ljubovija, Mali Zvornik i u još nekoliko mesta pored Drine. Govore samo srpski i ni u najstarijoj tradiciji nema tragova da su nekada govorili romskim jezikom. Svi su vere muslimanske: posećuju džamije gde ih ima, praktikuju verske obrede (sunećenje, slavljenje Bajrama i Ramazana), daju deci turska imena. Beli su Cigani svi nastanjeni i žive odvojeno od Srba, u zasebnim malama, u teskobnim, niskim i zbijenim kućama. Žene i devojke ne sakrivaju lica. Uzdržavaju se u jelu, kao i ostali muslimani, od svinjetine, ali ne i od pića. Na pomenutim prostorima na kojima su se mogli naći, preovladavala su sledeća zanimanja: svirači, šmitovi (potkivači), kovači, fijakeristi, džambasi, dućandžije, ćumuraši, nadničari i prosjaci. Vlaški Cigani. Vlaški su Cigani u Srbiju doseljeni iz Rumunije i iz istočnog dela Ugarske. Nazivaju ih opštim imenom Vlaški Cigani ili Karavlaški Cigani, ali ih narod neretko oslovljava imenima Lingurari, Linguri, Koritari, Karličari, Vretenari i Mečkari, zavisno od zanata kojima se bave ili su se bavili u svojoj prošlosti. Pravoslavnu veru preneli su iz Rumunije i najčešće slave Svetu Petku, omiljenu rumunsku slavu. Sami pak Vlaški Cigani u Srbiji prave među sobom većih i detaljnijih razlika, pa se tako dele na sledeće podvrste: Rudari ili Aurari (drvodelje), Laješi, Lajaši ili Lajeci (kovači koji prave grebene, burgije, verige i bakrače) i Zavrači (doskorašnji skitači koji su se prihvatili stalnog boravka, kao i kovačkog, sviračkog ili trgovačkog zanata). Pridodaje ovoj podeli T. Đorđević i grupu Vlaških Cigana Kovača, neposredno okrenutih izradi predmeta od gvožđa i kovačkom zanatu, stalno nastanjenih po vlaškim selima istočne Srbije. Mađarski Cigani. U Srbiji su Mađarskim ili Banaćanskim Ciganima nazivani Romi iz Austrije, koji su na širokim konjskim kolima prelazili ovamo, bez namere da se tu za stalno nastane, već da bi na vašarima i pazarima prodavali ljudima svoje proizvode i konje. Lako su se prepoznavali po odelima kakva su se nosila po selima naših prečanskih krajeva, sve dok raspisom iz 1894. nije potpuno sprečeno njihovo prelaženje u Srbiju. Tamari i Arlije. Prema načinu života, Romi u Srbiji se mogu podeliti u dve grupe: na skitače i nastanjene ili, kako se sami nazivaju, Tamare i Arlije. Rome skitače, kojih gotovo više i da nema, Srbi nazivaju različitim imenima: Čergašima, Čergarima, Čergašincima, Gurbetima, Kurbetima i Korbetima, Katunarima. Sami, pak, sebe nazivaju Tamari i Roma caranca (ljudi iz čerge, Rom = čovek, cara = čerga). Romi u Srbiji kao etnička manjina Rasejani diljem ekumene, Romi su etničko biće neprestano izlagali procesima enkulturacije, akulturacije, adaptacije i akomodacije, odnosno sopstvenu kulturu prilagođavali vladajućim kulturnim modelima. Oni su se, međutim, i stalno opirali svim procesima koji su krunili njihovu etničku samosvojnost, sačuvavši se od nestajanja postavši manjinska etnička zajednica. Uprkos nepostojanju države matice, koja bi garantovala njihovih prava, i domaćoj javnosti, nesvikloj da ih smatra manjinom poput, recimo, albanske, mađarske i muslimanske – Romi su nezaobilazni kamičak bogatog etničkog mozaika Srbije i Crne Gore. Na osnovu popisa stanovništva iz 2002. godine, od ukupnog broja stanovnika Srbije bez Kosova i Metohije 82,86% su Srbi, a najbrojnije nacionalne manjine su Mađari (3,91%), Bošnjaci (1,82%) , Romi (1,44%), Hrvati (0,94%) i Albanci (0,82%) (grafikon 1). Međutim, demografi procenjuju da u Srbiji živi znatno veći broj Roma od registrovanih 108.193, tačnije oko 450.000. Razlika između utvrđenog i procenjenog broja Roma posledica je “etničke mimikrije”, tj. odluke samih Roma da se prilikom popisa stanovništva izjašnjavju kao pripadnici neke druge narodnosti, a ne kao Romi. Bez jake su, pak, regionalne koncentracije, premda u nekim opštinama i gradovima čine i do trećinu stanovništva (Surdulica, Bujanovac, Bojnik, Vladičin Han…). Pored jugoistočne Srbije, gde je najveća koncentracija Roma, brojno su nastanjeni i u velikim gradovima poput Beograda, Novog Sada i Niša. Obitavaju u neurbanizovanim staništima, ponajpre na periferiji gradova; među njima je najviši postotak nepismenosti a najniža stopa zaposlenosti, ne raspolažu društvenom i političkom moći, dok je zastupljenost u institucijama uprave beznačajna. Romi spadaju u grupu prema kojoj većinski narodi (po svojoj prilici i druge etničke manjine) gaje duboke predrasude i stereotipije, što ih onemogućava da razvijaju više stupnjeve adaptacije i integracije na nivou primarnih i sekundarnih socijalnih veza. U tom smislu mnogi pisci ističu pravilnost da oni gotovo nikada ne stupaju u otvorene sukobe sa većinom, već ih odlikuju pasivne reakcije na diskriminaciju i segregaciju, zanemarljiva socijalna pokretljivost i strukturalna integracija. Stoga, po ispravnom mišljenju A. Mitrović, “Romi, sa svojim kulturološkim i strukturnim obeležjima predstavljaju specifičnu etno-klasu”. Grafikon 1: Najbrojnije nacionalne manjine u Srbiji (2002. godina) Izvor: Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 2002. godini, Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd, 2003, str. 14-15. Like · · Unfollow Post · 8 minutes ago Ibrahim Osmani TO JE DEMOKRATIJA! KAKO SE OSECATE, KOJOJ NACIONALNOJ PRIPADNOSTI PRIPADATE, TAKO SE I IZJASNJAVAJTE, AKO VAM ZAKON DOZVOLJAVA FORMIRAJTE SVOJE NACIONALNE SAVETE. SAMO NEMOJTE PRISVAJATI ROMSKI NACIONALNI SAVET I ROMSKU NACIONALNOST, A DA NE ZNATE ROMSKI JEZIK. SIROKO VAM POLJE LJUDI, NIKO NECE SILOM DA VAS ASIMILIRA U ROME. ROMIMA NE TREBAJU "PRODANE DUSE". 22 minutes ago · Like · 1 4 minutes ago · Like Ibrahim Osmani DRAGI PRIJATELJI, JOS UVEK MI JE BLOKIRAN FB. NA ZALOST, NEMAM NA LISTI SVE RANIJE PRIJATELJE.
Posted on: Sat, 22 Jun 2013 13:35:01 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015