Kamen je u Hercegovini, u zidovima bogomolja i nastambi. I kreveti su u od kamena. I pojila za stoku. I ljudi su baš k’o kamen. U bilećkom kraju, danas od kamena živi bar dve hiljade ljudi Bileća –„Tvrd je kamen za onoga ko na njemu spav’o nije, ja se rodih na kamenu zato kamen mekan mi je.” Otmu se ovi stihovi i danas sa usta Hercegovaca. A i kako ne bi jer, krene li se Hercegovinom, svuda je kamen. U temeljima kuća je. Ponad vrata i uz dovratke. U zidovima je bogomolja i nastambi. Na stazama kojima se hoda. I kreveti su u Hercegovini od kamena. I pojila za stoku su kamena. I ljudi su baš k’o kamen. Stameni i ne daju se. Otimaju se nedobru klešući ljutac žuljavim rukama. Samo u bilećkom kraju više je od dve stotine porodica opstaje od kamena. Vade ga, obrađuju na mašinama, klešu ručno i ugrađuju. I žive od kamena. Teško, ali dobro, kaže Čedomir – Zeno Popović. Neimari su, u Trnovom dolu kod bilećke Meke grude, od kamena isklesali i crkvu Svetog arhangela Mihaila, u kojoj se, 1389. godine, uoči Boja na Kosovu, pričestila vojska vojvode Vlatka Vukovića. Kamen su davno klesali neimari da bi podizali nekropole. Jedna od od njih i danas je u Bileći, ponad izvora Trebišnjice. Kada su vode najveće ponornice u Evropi trebale potopiti dvanaest sela i dva manastira, ali i stećke, njih su dobri ljudi spasili premeštajući ih na sigurno. – Među tim dobrim ljudima bio je i Vejn Vučinić, Srbin poreklom iz Oraha kod Bileće, inače profesorUniverziteta u Stanfordu kod koga je, pored desetina drugih, doktorsku disertaciju branio i odbranio i Varfan otac Rafija Gregorijana danas zamenika Visokog predstavnika u BiH. I stećci koji su klesani između dvanaestog i petnaestog veka, svedoče o neimarstvu ljudi hercegovačkog krša i ljutini koju su otimali od kamena i darivali je istoriji, opet će Čedomir. Od kamena otrgnutog od ljutoga grunta hercegovačkog je i spomenik umrlim članovima porodice Sekulović iz bilećkog Podosoja. Na njemu je uklesano i ime Mitra Sekulovića, dede oskarovca Karla Maldena, iliti Mladena Sekulovića. Samo nekoliko kilometara daleko od Bileće, u Prijevoru, nova priča o kamenoj građevini koju je, polovinom šesnaestog veka, podigao Hasan-paša Predojević, bosanski begler-beg, komandant čak četvrtine turske vojske. – Toga Hasan-pašu, za danka u krvi, stric je, pored sedam svojih sinova, dao Turcima u janjičare. Kasnije je Hasan, kao veliki vojskovođa, došao u bilećki kraj i čuo priču o svom poreklu. Majci je tada podigao crkvu da se Bogu moli. Na kamenom ulazu bogomolje dao je uklesati krst, polumesec i osmokraku rozetu, a nedaleko bogomolje je gomila u kojoj mu je, pošto je to naredio Hasan-paša, stric živ zakopan. Ko bi god prolazio pored te gomile bacio bi na nju kamen i govorio – „na ti beže, da ti je teže”, pripoveda Čedomir – Zeno Popović. Priča o kamenu hercegovačkom, je i priča o informbirovcima koji su, za Titova vremena, robijali u bilećkom kraju. U bilećkom „Golom otoku”, kao su meštani zvali apsane, robijalo je, sve do 1956. godine, gotovo pet hiljada onih koji su, makar malo, okretali glavu Staljinu. Ti i takvi su radili u kamenolomu Drakuljica. – Od kamena klesanog rukama onih koji su bili protiv politike Tita i Partije, u Bileći su nicali stambeni blokovi. Celi kvartovi u kojima su stanovali oni drugi, Titu odani kadrovi. Ili oni koji su to tek trebali postati, nastavlja Zeno priču o ne tako davnim vremenima. U hercegovačkom, bilećkom kršu, koreni su i Dušana Vukotića i Karla Maldena i Fadila Hadžića i Meše Selimovića i Mome Kapora i Vladimira Dedijera... I Ratka Novčića iz bilećke Vranjske. Kada bi tog Ratka neko, makar malo, propustio kroz šake plakao bi, ali kada bi mu krv potekla iz prsta kojim bi, za bosonogog djetinjstva, zakačio kamen, veselio bi se. Jer nikada rana od kamena Ratka nije bolela. Kamen se u Hercegovini voli i kad od njega boli. Na kamenu se u Hercegovini i rađa. Sa kamenom se raste. Od kamena se živi...Pod kamenom se i umire. Slaviša Sabljić
Posted on: Sun, 28 Jul 2013 09:08:38 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015