LJUDSKA SVEST Razvoj svesti Život čoveka začinje se spajanjem spermatozoida i jajeta, a njegov pravi život, život njegove svesti započinje u tom istom momentu stvaranjem njegove aure. Svest čoveka se razvija vrlo sporo. Prvi znaci bilo kakve svesnosti ljudskog embriona javljaju se tek dvadesetog dana posle začeća. To je momenat kada počinje da funkcioniše energetski stabilizator i time stvara prvu, dosta slabu i nerazvijenu cirkulaciju bele bioenergije u auri koja se rađa. Ipak, prvi znaci svesnosti u nekom ljudskom smislu nastaju u četvrtom mesecu trudnoće, kada embrion počinje da prima spoljašnje nadražaje i postaje ih svestan. Javljaju se prve misli koje se u prvo vreme sastoje od reakcija na spoljne efekte, pre svega na svetlost, toplotu, hladnoću, bol, strah od jakih zvukova ili udaraca u stomak. U šestom mesecu embrion počinje da emituje misli vezane za osećanja prijatnosti, nervoze, napetosti, posebno strahova. U početu se to razmišljanje odnosi samo na prijatnost i neprijatnost doživljaja koje prima njegova aura i njegovo telo, a čiji su uzroci izvan njega. U sedmom mesecu, razmišljanje svesti ne odnosi se samo na doživljaje, izazvane spoljašnjim uzrocima nego i na one koje se javljaju u samom telu i samoj auri. Tokom osmog meseca može se smatrati da je svest još nerođenog deteta dostigla nivo koji će imati i pri samom rođenju. Do rođenja se najviše javljaju misli koje su vezane za osećaj blaženstva, zadovoljstva, ali i vrste negativnih misli, osim onih koje se javljaju u kontaktu sa drugim ljudima kao što su žalost, mržnja, ljubav. Posle rođenja, svest se razvija zahvaljujući kontaktima sa spoljašnjim svetom putem aure i tela, zatim doživljajima koji dolaze iz aure i tela, kao i analizom svih tih doživljaja. Kasnije, svest počinje da stvara svoje predstave i svoje mišljenje o tim doživljajima, u prvo vreme vezano za njihovu prijatnost i neprijatnost, zatim za korisnost i štetnost u odnosu na tu osobu. U prvoj i drugoj godini života ona saznaje i nove, suptilnije odnose između nje i okolnih stvari, drugih živih bića i ljudi, kao i prirode. Prva faza reagovanja svesti uvek je vezana za štetnost i korisnost tih spoljašnjih faktora po to biće, da bi se kasnije, na bazi prvih iskustava, a zatim i sve više novih, stvaralo mišljenje o okolnom svetu kao i o sebi samom. Taj proces u principu traje celog života. Šta je to svest? Svest se sastoji od bele bioenergije, odnosno bela bioenergija ima svojstvo da može da primi informacije spolja, izvan nje, da ih skladišti, analizira, da izvodi zaključke, postajući tako pametnija, sa više znanja i više iskustva. Svest čoveka se nalazi u onoj količini bele bioenergije koja se nalazi u njegovoj auri i telu. Ona nema nikakve veze sa drugim belim bioenergijama izvan aure, barem ne u smislu svesnosti. U slučaju fizičkog kontakta sa aurama drugih ljudi, kada se one međusobno prožimaju, kod normalnih ljudi ne postoji mogućnost otkrivanja saznanja svesti druge osobe. To se u normalnim situacijama obavlja u simboličnoj količini i može se slobodno zanemariti. Kakvu ulogu ima ljudski mozak? Njegova uloga podseća na uloge pojedinih organa u ljudskom telu koje imaju određene zadatke kao što je lučenje sokova, rad mišića, pumpanje krvi itd. ali se ipak u nečemu značajno razlikuje. Ta razlika se, pre svega odnosi na rezultat njegovog funkcionisanja. Ljudski mozak se, dakle razlikuje od ostalih organa u ljudskom telu, pre svega po onome što stvara. On je prvenstveno relej preko koga se emituju energetski talasi koji predstavljaju ljudske misli. Bez njega domet misli i sadržaj razmišljanja svesti bio bi izuzetno mali i vezan samo za najbližu okolinu. Osnovno je pitanje: Ko misli? Svest koja se sastoji iz bele bioenergije koja se nalazi u našoj auri ili mozak sa svojim ćelijama i svojom konstrukcijom? Odgovor je: i jedno, i drugo! Mozak predstavlja mesto gde bela bioenergija aktivira neka razmišljanja kojima je, od njihovog razvoja do nekih konačnih zaključaka, potrebna pomoć prethodnih saznanja skladištenih u auri u korenima inteligencije ili znanja, koja bela bioenergija aktivira i koja kao sitan prah u obliku čestica znanja padaju na površinu mozga, omogućavajući beloj bioenergiji da brzim procesom preuzima ta znanja, analizira ih i donosi neke zaključke. Tako dobijene zaključke svest ili bela bioenergija, koja se u tom momentu nalazi na području mozga, s jedne strane skladišti u ćelije mozga kao memoriju, a s druge strane to znanje i ti zaključci nalaze se trajno skladišteni i u beloj bioenergiji. Ćelije mozga emituju misli i organizuju rad organa. One su zato i stvorene. Mozak, dakle predstavlja mesto gde se odvija proces razmišljanja bele bioenergije. Rezultati tog razmišljanja koje je izvršeno uz pomoć čestica znanja iz aure, skladište se u mozgu i on predstavlja prvu od dve memorije čoveka. Druga se nalazi u beloj bioenergiji. On, zatim to do čega se došlo, emituje u obliku misli. Najvećim delom, nezavisno od mišljenja bele bioenergije, mozak organizuje sve procese u ljudskom organizmu. Ali rad mozga nije nezavisan u pogledu organizacije ljudskog tela, od spoljnih faktora. On putem nervnog sistema, a ovaj preko informacionih kanala i informacione energije, dobija potrebne informacije o spoljašnjem svetu preko aure, a one informacije koje naša čula mogu da zapaze, dobija preko nervnog sistema. Sve ove informacije pomažu mu da rad i ponašanje ljudskog tela prilagodi novonastalim uslovima. To su osnovne funkcije mozga iz kojih se vidi da on predstavlja neophodan deo bez koga se razmišljanje ne može obaviti u onom smislu koji je koristan za čoveka. Šta biva posle smrti? Posle smrti dolazi do raspadanja aure. Siva bioenergija se raspršuje po slobodnom prostoru i gubi dalji kontakt sa aurom. Bela bioenergija se iz cele aure i tela skuplja, grupiše u obliku beličastog oblačića. Ona sadrži i informacionu energiju i zadržava sve glavne funkcije koje je aura imala za vreme života. Ovaj beli oblačić u momentu smrti sadrži i našu svest, način razmišljanja, znanja i iskustva koja smo tokom života sticali. Naša svest, dakle u okviru oblačića bele bioenergije, nastavlja da živi. Što je aura bila složenija, odnosno savršenija i veća, to i naša svest ima veću energetsku snagu i veće mogućnosti. Kako se svest razvija tokom života u auri i telu, tako se njena kopija razvija u svetlećem telu. Posle smrti u Svetlećem telu ostaje savršena kopija naše svesti, dok svest u obliku belog oblačića nepovratno odlazi u sigurne zone u kosmosu. Da li svest posle smrti, lišena centra za razmišljanje – mozga, može dalje da razmišlja? Može, jer ona ili mi u mentalnom smislu i dalje funkcionišemo, imamo misli i osećanja, ali se to sada doživljava na jedan drugačiji način od razmišljanja živog čoveka, zbog nedostatka fizičkog tela i informacija koje smo dobijali preko čula. Priliv pravih informacija je tada mnogo veći, ali je sfera interesovanja znatno izmenjena. Pored kompletno sačuvane memorije, ona stvara nove zaključke, dolazi do novih saznanja, ali na jedan drugačiji i lakši način, jer je sada motiv razmišljanja značajno izmenjen. Jedna od najvećih briga koju je za života naša svest trebalo da razrešava – briga o funkcionisanju i zaštiti sopstvenog tela, sada više ne postoji. Oblačić bele bioenergije, koji predstavlja našu svest biva, posle smrti, usmeravan od strane određenih energija u pravcu Utočišta u kosmosu, gde će boraviti 20-30 000 godina. Problemi koje svest treba posle smrti da razreava, tokom putovanja ka Utočištu, svode se samo na to kako sačuvati belu bioenergiju od oštećenja, ili čak uništenja koje joj preti na tom putu. Ona, krećući se prema Utočištu brzo uči, jer više ne postoje opterećenja, vezano za brigu o ljudskom telu, koja joj je potpuno zauzimala kapacitete. Ona je sada sva prožeta saznanjima, koja dobija na tom putu, kako da se sačuva od oštećenja. Ta sazanja joj stižu energetskim zracima sa svih strana. Zbog toga većina svesti stižu neoštećeni na Utočište. Posle izvesnog lutanja, ona pronalazi put do sigurne zone u kojoj joj ne preti nikakva opasnost. Takvih Utočišta ima više i ona se po kvalitetu ne razlikuju. Svest obično u njima boravi po nekoliko hiljada godina, a onda često poželi da pređe u drugu zonu, koja je po sadržaju, delimično interesantnija. Teoretsko vreme života svesti je neograničeno, ali u praksi dolazi do postepenog oštećenja ili potpunog dezintegrisanja, tako da od nje ne ostane nikakav trag. Boravak svesti u Utočištima je vrlo sadržajan, jer se javljaju vrlo prijatni doživljaji kojih u toku života nema. Zbog toga i način razmišljanja svesti postaje sasvim drugačiji. Svest u utočištu pliva u određenim znanjima, opkoljena je, dakle energijom koja je prepuna određenih saznanja koja su korisna za nju i ona ih preuzima s lakoćom. Ta znanja se, pre svega, odnose na doživljaje zadovoljstva, prijatnosti, neopisive radosti i blaženstva. Iako ne postoje čula, ti doživljaji su čulni u obliku predivnih melodija, boja, mirisa, ukusa, dodira. Međutim, vrhunski doživljaj je onaj koji potiče od prijema vibracija, i on se ne može osetiti čulima, ali predstavlja najveće moguće zadovoljstvo. Razmišljanje o onima koji su ostali među živima, zahvaljujući ovom predivnom stanju u kome se svest nalazi u Utočištu, mogu biti samo emisije ljubavi, najboljih želja i sreće. Svest ne može uspostaviti direktan kontakt sa živim ljudima, niti oni sa njom. Ona zadržava sećanje na one koji su ostali živi, ali to doživljava u izmenjenom obliku, pre svega, kao doživljaj i osećaj ljubavi koju emituje prema njima. To emitovanje prema poznatim osobama samo je incirano u svesti, a zatim se kroz energije Utočišta multiplicira i pojačava. Ipak, ono predstavlja samo vrlo blago zračenje koje stiže do onih koijima je upućeno i izuzetno blagotvorno deluje na njihov život. Nikakve štetne zrake, odnosno negativne emocije svest ne može emitovati prema ljudima. Mozak je, ipak, najvažniji organ! Mozak je, dakle, najvažniji ljudski organ, ali ne samo zato što bez njega nema razmišljanja, nego zbog toga što on organizuje rad celog ljudskog organizma zahvaljujući informacijama koje dobija preko aure i preko čula, kao i zahvaljujući razmišljanju svesti koje se obavlja u samom mozgu. Pored toga, emitovanje misli ne bi bilo bez energetske moći ljudskog mozga. Bez emitovanja misli čovek ne bi bio svestan onoga o čemu se u mozgu razmišlja. Čovek bi mogao živeti i bez emitovanja misli, ali bi onda, na primer išao negde, a ne bi bio svestan zašto tamo ide, ne bi govorio, kada bi gledao u nekom pravcu ne bi mu bilo poznato zašto tamo gleda, mada bi sve to bilo dirigovano iz ljudskog mozga. Emitovanje misli omogućava neuporedivo bolji rad celog organizma, sinhronizaciju rada mozga, čula i pojedinih organa i predstavlja uslov razvoja čoveka kao vrste. Zašto se skladište saznanja u mozgu, ako se ona već nalaze u beloj bioenergiji? Osnovni razlog je taj što je za kretanje bele bioenergije kroz auru i telo potrebno da prođe određeno vreme da bi se analiza nečega, ili razmišljanja o nečemu, završilo, a ono se može obaviti tek onda kada kroz taj deo mozga protekne određena količina bele bioenergije koja je učestvovala ili koja sadrži znanje potrebno za taj vid razmišljanja. Da bi se izbegao taj relativno dugi proces protoka odgovarajuće bele bioenergije kroz mozak, prethodna znanja se skladište u njemu i tada ih bilo koji deo bele bioenergije, sobzirom na svoju moć kombinacije, razmišljanja i inteligencije, može odatle preuzeti i koristiti kao bazu za razmišljanje. Nasuprot tome, posle smrti razmišljanje svesti se obavlja vrlo brzo zbog brze cirkulacije i protoka bele bioenergije, kao i zbog obavljanja procesa razmišljanja praktično u celoj zapremini bele bioenergije koja čini svest posle smrti. Činjenica da je ljudska aura u situaciji da povremeno, iz raznoraznih razloga izgubi određenu količinu bele bioenergije, me dovodi u pitanje znanje koje naša svest ima, jer se eventualni gubici odeđenih znanja u tom delu bele bioenergije brzo nadoknađuju protokom kroz mozak i preuzimanjem iz memorije znanja koja su tamo skladištena.
Posted on: Sun, 22 Sep 2013 22:41:21 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015