Nijedna zemlja ne voli toliko popularne mitove kao Amerika koja je stvorila čitavu industriju za proizvodnju junaka. Najpoželjnije je da postoje realni sportski junaci, ali ako ne postoje onda se stvaraju filmski i animirani koji medijskim tehnikama postaju podjednako stvarni. Međutim popularni heroji, a naročito sportski se stvaraju u svim razvijenim zemljama, jer je on neophodan deo industrije zabave, ali što je još važnije on je važan za sistem koji je progresivistički i koji stvara novog čoveka, čovek koji uvek prevazilazi svoje granice i dostignuća. Zbog toga se i od sportiste stvara mit „natčoveka“ koji obara rekorde i postiže izuzetne rezultate. Amerika je obožavala Armstronga, verovatno poslednjeg belog američkog sportskog junaka, koji nije samo pobeđivao svetske trke već je pobedivši opaku bolest pobedio i samu smrt. On ostaje junak koji je svojim životom ispisao holivudsku priču i na najbolji mogući način održavao san o superheroju, bio je njihova vrednosna projekcija, i upravo zbog toga je u njegovoj Americi i ostatku sveta njegovo priznanje izazvalo toliki šok i razočarenje. Javnost mu zamera njeno obmanjivanje i laži, i pravi se da ne razume da kultura nemilosrdne borbe i takmičarstva među ljudima koje je proždire sve domene društva nužno distorzira istinu, vrednosti i na kraju samu ljudskost kao takvu. Zbog toga je prirodno da uz kulturu brutalnosti ide i kultura laganja koja je važna za preživljavanje takvog poretka stvari. Zbog čega nekog čudi armstrongovo obmanjivanje javnosti, kada njegov bivši predsednik i lični prijatelj pod zakletvom laže ceo svet o svojoj vanbračnoj aferi, premijeri lažu o oružjima za masovno uništenje, ministri plagiraju svoje disertacije i slično? Problem je u tome što se i dalje naivno veruje ili želi da veruje u moralnu korektnost sporta zasnovanog na mitu o Fer Pleju i mitu o njegovoj drugačijoj prirodi, dok je on ustvari jedan od najprljavijih društvenih pojava kao takvih. Da postoji šira svest o tim dimenzijama sporta ne bi dolazilo do tolikog zgražavanja kada dođe do ovakvih stvari, već bi se trezveno shvatilo kao prirodna posledica profesionalnog sporta kakav on u suštini jeste. Nažalost sami sportisti ne žele da govore o tome, uglavnom zbog straha od javnosti i sportske industrije koji bi mu prikačili epitet cinkaroša koji je uostalom, eto i sam deo tog sistema. Opsesivnost pobedama stvara se disciplinovanjem i podvrgavanjem režimima treninga i učenja od malena. Savremena pedagogija, škola, sportski klubovi, mediji, stvaraju surove takmičare koji drugog prepoznaju kao protivnika, kao nekog ko ugrožava njegov životni prostor i put ka uspehu.To su proste zakonitosti u poretku stvari kakve su u globalnom kapitalizmu, i zbog toga se takmičari obučavaju od najranijeg uzrasta kroz pomenute institucije, ali i od strane roditelja koji ih pripremaju za beskompromisnu borbu u džungli društva. Postoji snimak Novaka Đokovića još od vremena kad je reket bio veći od njega, u kojem on sa neverovatnom odlučnošću za taj uzrast insistira da će biti broj jedan na svetu. To je životna priča velike većine sportista, koji su spremani i obučavani od kad počnu da hodaju, i po pravilu svojim egzistencijalnim uslovima naterani na taj put, često jedini koji imaju. Za to je potrebno stvoriti patologiju, opsesiju o kojoj govori Armstrong, ali pre svega autodestruktivnu svest kojom sportista pristaje na ubistvo svog tela ali i na degradiranje sebe kao ljudskog bića spremnog za trikove, laganje, prevare. Postoje ankete, u kojima većina atletičara i sportista priznaje da je spremno i na smrt samo da se jednom popne na postolje, što je u suštini jedna notorna monstruoznost. Dakle ne mora da bude direktno vezano za novac i materijalne nagrade, kako se obično misli, već isključivo za oreol pobednika koji na taj način dobija petnaest minuta slave. Zbog toga je drugi aspekt ove priče o kom se mora govoriti je lakoća sa kojom se stvara tehnički čovek, otuđen od svog tela, koji je postao obična mašina mehanizirina do krajnosti, spreman da u sebe unese sve vrste lekova, suplemenata, hormona, sintetičkih supstanci, ustvari da doživi jednu vrstu denaturalizacije koju istorija ne poznaje. Kako bi rekao Duci Simonović, bivši košarkaš i filozof, zarad apstrakcije koja se zove rekord ili medalja sportista je spreman i na samubistvo. Tako, od sportiste se pravi „pobednik“, neko ko uvek mora da stremi višem i većem. Stavra se takva atmosfera oko sportista i sporta da samo pobede, titule i medalje vrede, dok je sve ostalo ogroman poraz i poniženje. Takvu klimu stavara sama sportska industrija, mediji i ogromni timovi ljudi oko samih igrača koji profitiraju od njih i njihovog uspeha, i to je jedna savršena mreža iz koje sportista ne može da se ispetlja. Zbog toga je razumljivo da jedan Rodžer Federer brizne u suze posle nedobijenog finala, reakcija koja nije primerena njegovoj veličini. Međutim to stremljenje ka uvek novim pobedama i uspesima ima izuzetnu pedagošku funkciju, jer je to obrazac koji treba da se sledi u svim domenima društva, bez obzira što je ogroman broj ljudi u tim razvijenim takmičarskim društvima na mentalnom i fizičkom rubu. Međutim upravo zbog toga je sportistima dat toliki javni prostor, njihova uloga je pedagoška i oni učvršćuju samu osnovu vrednosnog poretka društva. Jer uistinu bi se trebalo upitati zbog čega je neko ko je neobrazovan, nezreo i suštinski ne stvara nikakve ljudske vrednosti toliko sveprisutan u javnosti. Sa Armstrongom većina komentatora i ljubitelja sporta se osećaju prevarenim i to je ono zbog čega su ogorčeni i rezignirani. Naizgled ne dodiruje ih mnogo šta je on učinio sebi, svom telu, već ih boli što je izneverio obožavaoce, javnost, naciju. Armstrongova priča je ustvari biografija modernog sporta koji proždire svoje junake. Međutim, retko ko od sportista želi da govori o pravom stanju stvari, i to je zbog toga što su pod ogromnim pritiskom ljudi oko sebe ili je jednostavno njihov bol zatomljen i kompezovan slavom, novcem ili bilo kojim drugim osećajem posebnosti, kao što je ulazak u hol slavnih ili samu istoriju. Postoje retki momenti kada se sportista odvaži da kaže istinu o sportu i tu se uglavnom radi o trenucima kada mentalni i fizički bol postaje toliko nepodnošljiv da se ne razmišlja o posledicama takvih priznanja i ispovesti. Nedavno je Rafael Nadal, jedan od najvećih svetskih tenisera i boraca u konfesionalnom tonu priznao da bi dao sve svoje medalje i titule za zdrava kolena. Zbog toga su sportisti kao Armstrong više žrtve nego počinioci i „grešnici“. Žrtva je i njegov kolega Pantani, ali i Robert Enke, Vivijen Fo, Brigit Dresler, Muhamed Ali, Ajrton Sena, bez obzira da li ih je uništio sistematski doping, psihička iznurenost, neurološke traume, preveliki srčani napori, pogibija ili nešto drugo. Profesinalni sport stvara patologije, kao što ih stvaraju i ostale industrije zabave, i zbog toga holivudske zvezde i pop pevači postaju žrtve raznoraznih pseudoreligijskih sekti koje ih vrbuju, odaju se alkoholu i drogi, pedofiliji, ili jednostavno rešenje vide u samoubistvu, kao nedavno Ejmi Vajnhaus. Na taj način socijaldarvinizam je ustvari samoubistvo društva a ne stvaranje najboljih i najspremnijih. Svi ovi ljudi su bili najbolji u svom poslu pa opet se nisu pokazali kao najspremniji, tako da današnje društvo na ironičan način uništava same nositelje vrednosnog poretka koji promoviše. Ivan Ergić, 30.10. 2013. Politika
Posted on: Fri, 08 Nov 2013 23:42:01 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015