ODBRANA AGNOSTICIZMA Za razliku od moje bake koja je u poslednjim časovima svog života pisala (dok je mogla) “Odbranu ateizma”, ja ću napisati “Odbranu agnosticizma”. Polazna stavka: Teizam i ateizam jednostavno određuju veru u određeni pojam, određenu ideju (i.e. Bog), ili ne. Agnosticizam bi određivao, stoga, da li imamo znanje o tome. Može se biti agnostički teist ("ne znam, ali verujem"), kao i agnostički ateist ("ne znam i ne verujem"). Ali, reklo bi se da čista pozicija agnosticizma ne postoji, jer je pitanje verovanja bivalentno. Ili verujemo ili ne. Znanje tu igra tek sporednu ulogu, reklo bi se. Ali, UPRAVO SUPROTNO, znanje igra ključnu ulogu. Čovek ne može nikada biti ateista, jer ne može znati da “pojam Boga” (ma šta to bilo, npr. energija koja povezuje sve, daje dah, daruje SVEST) ne postoji, jer ateizam podrazumeva ne samo neverovanje, već UBEĐENO neverovanje. To je apsurdno! Ne možemo biti uvereni da je naša svest nastala tek tako, da ništa u univerzumu nije povezano, niti da nema većih i drugačijih svesti. Možemo da ne znamo, i samo toliko, ako idemo sa druge strane teizma. Osim ako ne posedujemo neko znanje veće od svih mislilaca sveta i čuvamo ga u tajnosti. Ako kažemo da samo glup čovek može da tvrdi da zna da Bog ne postoji - možda je to tako, ali uz jedan izuzetak. Ako pričamo o postojanju određenog, "definisanog" Boga, onda se njegovo postojanje može opovrgnuti, ili barem pokazati da je samokontradiktorno ili kontradiktorno sa stvarnim životom (problem zla u svetu, reklo bi se, ali ja tu ne vidim zlo kao problem - zlo je neophodno. Nema napretka bez biranja između bar dva puta). No, vredi li to za specifično opisane bogove (od kojih su Bog i YHWH jedan (dva?). Ateizam je vera, kao i svaka druga. (Jer ako neko nema veru u nešto, nema veru u nešto. Tačka. NOT A = NOT A. ) Vera u nepostojanje “Boga”. Što je savim glupa vera, zar ne? Jer, zašto bih gubila vreme verujući da nešto ne postoji. Otkud znam, možda, ipak, postoji? A ja VERUJEM da ne postoji. Jer znati ne mogu. Glupa stvar, zar ne? Ateisti su 10x luđi od vernika. I veći vernici!Ne postoje ateisti, ne u iskrenom, promišljenom smislu. Šta mi, zapravo, znamo? Ne samo da ne znamo ni vlastite misli, već ni svet oko sebe. Šta znamo? Ništa. Znam da ja postojim, i da postoji prijatno i neprijatno. Tu staje moje znanje. Sve ostalo sam prihvatila kao delimičnu istinu. Sve draži su varljive. Možda ono sto ja vidim i čujem zapravo ne postoji? Pogledajmo ludake, šizofreničare, ljude koji pate od halucinacija.. Je l’ njihova stvarnost manje stvarna od naše? Možda oni samo čuju ili vide nešto što mi ne vidimo? A možda je ceo naš život samo isprojektovan u našim glavama, možda smo godinama u, na primer, komi? No, našu stvarnost može da potvrdi veći broj ljudi. Stvarnost šizofreničara mogu da potvrde samo oni. Ne postoje koordinirane masovne i kolektivne šizofrenije. Što je smešno, jer je veći broj ljudi u Nemačkoj mogao da se zakune da je Hitler došao da spasi narod. I, svakako, postoje koordinirane i masovne šizofrenije. Ali, u redu, trava je zelena...tako kažu. Poenta: Ne određuje se čovek samo prema sklapanju njegove stvarnosti sa stvarnostima drugih, već prema svom osećaju sveta. Znamo samo da MI postojimo, znam samo da JA postojim i ništa drugo. To je ono što ZNAM. I da moje biće oseća razne stvari. Apsolutni VERNIK takođe ne postoji. Draži su varljive. Opet, ja sam ipak prihvatila da je “zajednicka stvarnost” manje-više stvarna, da ljudi oko mene ipak postoje, a ne samo ja, i u toj stvarnosti sam prihvatila da znam da postoje ljudi koji su stekli neka znanja o funkcionisanju kao i upravljanju nekim energijama, koje neki ljudi ni ne vide, a većina koja ih vidi, vidi ih praktično identično. (na najrazličitijim stranama sveta, iako se, naravno, to može povezati sa ljudskim mozgom, moždanom hemijom i generacijskim genetskim iskustvom, ali to se može i sa “zajedničkom stvarnošću”) što me navodi na pretpostavku, (kao sto sam prihvatila da znam da je trava zelena jer je i ostali vide tako) da znam i da te energije postoje. Dakle, prvo, ja lično ne verujem, ja ponešto znam. A da li postoji BOG, to već ne znam. Ne postoji ni apsolutni vernik u tom smislu. Znam da postoji ENERGIJA KOJA PROŽIMA. (Budizam je religija najbliza ovom pogledu. Budizam nema Boga) Reč ateizam lingvistički polazi od reči teizam. Definicija ateizma je bukvalna suprotnost teizmu. Živeti bez dogmatskih stavova. I to je u redu. "Praktičnog Boga" ne interesuje da li mi verujemo u njega, ali ateizam ostaje vera u NEPOSTOJANJE Boga/nečega. Kažu da neo – darvinistička teorija evolucije i Dokinsov “sebični gen” i neka psihosociološka istraživanja na životinjama daju prilog ideji da je svest nastala bez ikakve intervencije, iako definitivno ne “tek tako”. Kao i Darvinova teorija da je život nastao “slučajno”. Ali, šta je poenta svega toga? Ne znamo ništa. >AGNOSTICIZAM< Ali, ako sam na osnovu drugih prihvatila da je trava zelena, isto tako sam upoređivala i duhovne uvide. Ovako slobodno mogu da odbacim i da je trava zelena. Nema razlike. Ili prihvatiš da se iskustva mogu upoređivati, ili ne. Duhovna se uklapaju koliko i ona sa zelenom travom. I to jeste pitanje izbora, jer draži jesu varljive. Stoga - AGNOSTIK. Kako sam došla do zaključka da ZNAM da postoji energija koja prožima. Na isti način kao i do znanja o zelenoj travi. Upoređivanje iskustava. Možemo iskustva i da odbacimo, sve zajedno, ali živećemo dosta usamljeno. Dakle, prihvatanje i ništa drugo. Ne mogu da tvrdim ni da postoji sagovornik ili osoba u drugoj sobi. Niti bilo šta okolo, bilo ko. Ali sam odlučila da prihvatim to kao istinu. I drugi me vide, čuju. I drugi vide i čuju razne druge stvari. Šta ja sa sigurnošću mogu da tvrdim? Osim da ZNAM DA JA POSTOJIM i da imam draži? Sve ostalo može biti plod mog uma. Stoga, da, ostaje VEROVANJE, PRIHVATANJE zapravo, u neke istine koje su prihvatili i drugi ljudi. A to što neko može da vidi stvari, koje potvrđuje i Sanskrit, i istočno i zapadno duhovno iskustvo, ne mogu da TVRDIM da ne postoji, samo zato što ja to ne vidim. Ima slepih ljudi, oni NE ZNAJU da je trava zelena. Ali nam veruju... Ne moram da verujem da ima ljudi koji vide šta ja ne vidim. Ali, glupo bi bilo to potpuno odbaciti. I na kraju, opet: Da li ja ZNAM da “Bog” (ne) postoji? Poenta svega je da ništa ne znamo, samo verujemo ili prihvatamo. Stoga, pametan čovek može samo reći: Ne znam. Ili “znam da ništa ne znam”. Eh, Sokrate... I ako imam potrebu da se svrstavam, mogu da se svrstam samo u agnostike, jer biti ateista ne mogu. Ateista se ograničava. Agnostik nikada. Agnostik ne isključuje ama baš ništa! Negde sam čula da se agnostik “itekako ograničava apriornim stavom da ne zna”. A koja je to vrsta ograničavanja? Kako to ograničava? To nas ne sprečava da razmišljamo. Teizam i ateizam, ipak, malo oblikuju misli. A priori. U raspravi sa svojom bakom, rekla mi je (u svom ciničnom maniru) da ona kao ateista ne veruje da Boga ili već nečega nema, samo ne veruje da ga ima i pitala me je da li uviđam razliku. Tad joj nisam odgovorila, upravo zbog cinizma, ali učiniću sad. Ne, ne uviđam razliku. Posebno ako ateista već ima u glavi svest o “pojmu Boga”, odnosno da postoje ljudi koji veruju. Ako ne zna za pojam Boga, onda razlika postoji, ali to je – nećete verovati – AGNOSTICIZAM. mala anegdota: JA: Majko, prihvatila sam da ZNAM ti postojiš, da znam da mogu da te vidim. MAJKA: Iju, sine, pa ko može, a da me ne vidi ovoliku.. Teško je to ne prihvatiti, sine, teško...
Posted on: Fri, 26 Jul 2013 13:27:55 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015