Zdrava ishrana - Ishrana bez mesa Među ljudima na ovim prostorima postoji mišljenje da meso mora da se jede i da je neophodno za ljudski organizam. Da li je to tako? Ne. Ne postoji ni jedna jedina ljudska prilagođenost za jedenje mesa. Ne samo da nam nije neophodno već je i vrlo štetno kada se jede u većim količinama, a naročito kada to rade ljudi koji imaju manje vitalne sile koja bi mogla da se izbori sa povećanom količinom toksina (otrovnih materija) iz mesa ili onih koje nastaju kao produkt razgradnje mesa. Hajde da to malo detaljnije objasnimo. Pogledajmo ljudsku fiziologiju i fiziologiju životinja mesoždera. Počnimo od usta. Svi zubi mesoždera su oštri, zašiljeni i dugački. Mesožderi nemaju kutnjake. Ljudi ih imaju i oni su savršeno oruđe za mlevenje zrnevlja. Neki će reći: “Ali pogledajte, pa mi imamo očnjake.” Zamolite ih samo da tim očnjacima, koji su kod nas relativno mali i služe za “borbu” sa korom raznih vrsta voća, probaju da iskidaju kožu neke životinje, da kidaju živo meso zajedno sa vezivnim tkivima ili pak da smrve njene kosti, kao što je to slučaj kod životinja mesoždera. To sigurno neće moći. Gorila koji jede samo voće, lišće i korenje, takođe ima velike očnjake. Pljuvačka životinja mesoždera je kisela i prilagođena probavi životinjskih proteina. Ona ne sadrži enzim amilazu koji razlaže skrob. Naša pljuvačka je blago bazna i puna je enzima amilaze za razlaganje skroba koji se nalazi u biljnoj hrani. Jezik mesoždera je hrapav, naš je gladak. Vilica mesoždera može da se pokreće samo gore-dole. Mesožderi praktično ne žvaću hranu nego gutaju komade iskidanog mesa, a glavna probava se vrši u želucu i crevima. Kod čoveka je sasvim drugačija situacija. On može da pokreće vilicu levo i desno. Time melje zrnevlje, povrće i voće kutnjacima a za to vreme počinje razgradnja skroba u ustima. Dakle ljudi žvaću hranu za razliku od izraženih pokreta gore-dole kod mesoždera. Osim toga ljudi piju vodu usisavanjem, dok je mesožderi loču jezikom. Želudac životinja mesoždera je okruglast, a želudačni sok kod njih, a i kod životinja svaštojeda, sadrži preko 10 puta (ponekad i 100 puta) veću koncentraciju hlorovodonične kiseline nego li kod ljudi (odnosi se na to kada je hrana prisutna u želucu). Ovako velika koncentracija kiseline im je potrebna za razlaganje tvrdih mišića i kostiju koje oni proždiru. Kiselina pre svega služi da aktivira enzime koji vrše razlaganje proteina. Ljudska vilica Životinje mesožderi imaju tri do šest puta duža creva od dužine svoga trupa. Ona su napravljena za brzo izbacivanje hrane koja brzo truli jer proizvodi tog raspadanja truju krvotok ukoliko predugo ostaju u telu. Ljudi imaju oko deset puta duža creva od dužine trupa i ona su tako napravljena da hrana ostane u njima sve dok se većina hranljivih sastojaka ne izvuče. Šta se dešava kada ljudi jedu meso? Odmah nakon ubijanja životinje u njenom telu počinju da rade razgrađujući enzimi i pH vrednost u tkivima i telesnim tečnostima počinje naglo da opada (porast kiselosti). Ovo je vrlo brz proces za razliku od sporog raspadanja “mrtvih” biljaka. Odmah na scenu stupaju i bakterije kojima odgovara kisela sredina i koje izazivaju dalje truljenje i izazivanje onog odvratnog smrada karakterističnog za leševe kada proces poodmakne. Neretko se u uzgoju životinja koriste hormoni, antibiotici, stimulatori apetita i sedativi, da bi došlo do većeg prinosa mesa i profita, a u mesne prerađevine se dodaju razni štetni aditivi (neki su kancerogeni) da bi popravili ukus i boju, kao na primer natrijum nitrit koji samlevenim iznutricama popravlja boju, od blede i sivozelene karakteristične za mrtvo meso, ka crvenkastoj. To su dodatni otrovi koji postoje u produktima dobijenim od životinja koje se gaje za ishranu. Dalje, pesticidi koji se koriste u poljoprivredi, naročito oni koji služe za uništavanje insekata (npr. DDT koji izaziva rak, sterilitet i ozbiljne bolesti jetre) imaju tendenciju da se skupljaju u tkivima (posebno u masnim) domaćih životinja i riba. Njihovo meso sadrži preko deset puta veću koncentraciju ovih hemikalija nego li tkivo povrća i voća. Životinje se u savremenom “humanom društvu” gaje na farmama gde se ne kreću i vrlo često nikad ne vide svetlost dana. U tim neprirodnim uslovima one vrlo često oboljevaju. U mesu i mesnim prerađevinama koje kupujemo mnogo puta završi i pokoji tumor od bolesne životinje. Jedući bolesne životinje i ljudi oboljevaju od raznih bolesti pa i raka, iz razloga što unošenjem bolesnog tkiva unosimo energiju koja negativno deluje na naš energetski sistem. Zamislite sada šta se dešava kada čovek pojede meso sa toliko dužim crevima nego kod mesojeda. Zbog toga, a i zato što u sebi ne sadrži vlakna kao biljna hrana pa se u crevima sporo kreće, meso se u organizmu zadržava jako dugo, prosečno četiri dana. Za to vreme dolazi do truljenja i stvaranja toksina. Biljna hrana prosečno ostaje u organizmu oko dan i po. Kod ljudi sa velikim stomacima zadržavanje ovih produkata raspadanja u organizmu je čak mnogo duže. Ovo napred rečeno se ne odnosi na velike stomake isključivo zbog masnih naslaga već se misli na nadute stomake sa jako proširenim crevima u kojima se nalazi veća količina hrane koja se vari. Posle karcinoma pluća najčešći oblik raka kod muškaraca je karcinom debelog creva i prostate. Vegetarijanci praktično ne oboljevaju od karcinoma debelog creva i prostate. U populacijama gde se više jede meso, mnogo je veći broj obolelih od ovog oblika karcinoma nego li tamo gde je ishrana više vegetarijanska. Rak dojke kod žena takođe ima uzrok u napred pomenutim toksinima iz creva koji odlaze u krvotok. Jedenje mesa i opstipacija (zatvor) su združeno veliki faktor za dobijanje raka dojke. Jagnje Ljudi imaju milione pora na koži kroz koje se znoje, dok mesožderi nemaju znojne žlezde (možda zato što uglavnom love noću kada je hladnije). Oni se uglavnom rashlađuju preko jezika. Životinje mesožderi imaju kandže da bi hvatale druge životinje i da bi im rasporile utrobu. Ljudi imaju nokte na prstima i ruke koje su savršeno oruđe za branje plodova. Čovekovo telo nema ni jednu anatomsku osobinu koja bi ukazivala na to da može da kolje, dere i raskida meso drugih životinja. Čak mu ni emocije ni psiha to ne dozvoljavaju. Zamislite da ste gladni i vidite jagnje. Da li dobijate želju da skočite na njega, zarijete mu zube (koji za to nisu sposobni) u vrat i čekate dok mrda, pritom se zaslađujući njegovom krvlju? Nakon toga kidate utrobu i creva (kandžama koje nemate). Zatim pojedete prvo creva zajedno sa ostacima trave (jer mesožderi tako uzimaju dosta vode, vitamina i drugih hranljivih materija iz poluraspadnute trave). Kada ste se već zasitili čuvate ostatke mesa i kostiju za sutradan. Meso se već usmrdelo, a vi ga sa zadovoljstvom gustirate. Na kraju vašim “jakim” zubima lomite kosti i jedete ih. Tako rade mesožderi, a ljudima se gadi i od same pomisli na to, kao što vam se to verovatno i desilo dok ste ovo čitali. Nama se gadi čak i kada samo vidimo meso i iznutrice, npr. u mesarama. Prženjem i kuvanjem mesa mi samo zavaravamo svoja čula pa nam meso postaje “ukusno”. Ukusno je samo iz pogrešne navike, kao što neko kaže da mu je cigareta ukusna, iako zna da nije prirodno da uvlači dim u svoja pluća. Probajte samo da pojedete parče mesa koje nije uopšte posoljeno ni začinjeno, i tek tada ćete videti šta je zaista ukus mesa. Biće toliko bljutkavo da nećete moći to da jedete. Zamislite sada drugi eksperiment. Ovog puta ne morate da budete gladni. Prolazite pored tanjira sveže opranih jagoda i trešanja. Šta će se onda desiti. Oči počinju da vam blistaju i odmah počinje lučenje pljuvačke. Vaše čitavo biće vapi za tom hranom. Čitava genetska struktura, čak i ona koja je odgovorna za psihološko ponašanje, nam je, kao što vidimo, vegetarijanska. Po nekim hipotezama ljudi su počeli da jedu meso kada je nastupilo ledeno doba i došlo do deficita biljne hrane. Ono je odavno prošlo, ali se navika jedenja mesa, na žalost, zadržala do dana današnjeg. Treba reći da mi nismo ni mesožderi, ni svaštojedi, a ni preživari (biljojedi koji se hrane travom i lišćem), mada smo po svim prethodno napisanim karakteristikama daleko sličniji preživarima negoli mesožderima. U ljudsku hranu spadaju plodovi, zrnevlje i povrće ali i razno korenje i lekovite trave koje nam služe za lečenje, povećanje zdravlja, a i za produženje života. Evo još nekih činjenica koje idu u prilog štetnosti jedenja mesa: Ljudski organizam teško razgrađuje masti životinjskog porekla u koje spada i holesterol. Ove masnoće se u kompleksu sa drugim jedinjenjima nakupljaju unutar krvnih sudova (ovo se ne događa kod životinja mesoždera). Suvišan holesterol koji se nalazi u ljudskom organizmu kao posledica jedenja puno mesa (naročito mozga, iznutrica i masnog mesa) telo ne može iskoristiti pa se on zbog toga zadržava u krvi i odlaže u zidovima krvnih sudova. Ateroskleroza je složen proces oštećenja krvnih sudova, prvenstveno arterija. Zid arterije sastoji se od tri sloja: od unutarnjeg tzv. endotela, srednjeg kojeg čine mišićne ćelije i od čvrste spoljne ovojnice. Aterosklerotski proces menja unutarnji sloj arterija u kojem se nakupljaju upalne ćelije, masnoće i vezivna vlakna. Tome pogoduje: prisutnost veće količine lipoproteina bogatih holesterolom u krvi; oštećenje unutarnjeg sloja arterija visokim krvnim pritiskom; štetne materije koje dolaze krvlju (nikotin). Na taj način nastaje niz bolesti koje imaju zajedničko svojstvo: suženje prečnika krvnih sudova. jabuke Iako se taj proces zbiva u svim krvnim sudovima i u svim organima, najočitije i najopasnije bolesti uzrokovane aterosklerozom su moždani udar i koronarna bolest srca. Sužavanje arterija nogu zbog ateroskleroze uzrokuje bolove i grčeve u potkolenicama prvenstveno pri hodu, a u krajnjem slučaju može doći do teških promena koje se ogledaju odumiranjem delova udova (gangrena). Kao posledica ateroskleroze može se pojaviti zatajivanje funkcije pojedinih organa (bubreg, oči). Sa napredovanjem ateroskleroze otvori u krvnim sudovima postaju sve manji tokom vremena. Srce se jako opterećuje jer treba sve jače i jače da pumpa krv kroz začepljene i sužene krvne sudove. Posledica ateroskleroze je, u krajnjoj liniji, infarkt. U Americi polovina ljudi umire od bolesti srca, krvnih sudova ili bolesti povezanim sa prethodnim. Holesterol je, inače, supstanca koju proizvodi ljudski organizam i taj sopstveni holesterol koristi za svoje potrebe (služi kao sastavni deo ćelijskih membrana, za proizvodnju hormona i dr.). Problem je višak holesterola koji dolazi iz konzumiranja namirnica životinjskog porekla. Biljke nemaju holesterol (njima uglavnom celuloza održava čvrstinu ćelijskih zidova) i kada bi ljudi jeli samo biljke problem sa holesterolom ne bi postojao. Sada ćemo da srušimo famu o neophodnosti jedenja mesa zbog proteina (belančevina) i esencijalnih aminokiselina. Za izgradnju proteina u tkivima, nama su potrebne aminokiseline koje se dobijaju razgradnjom proteina. Od dvadesetak aminokiselina (AK) osam ne može da proizvodi naš organizam poznatim reakcijama pri kojima između ostalog dolazi do prenosa i ugradnje amino grupa. Ove aminokiseline se nazivaju esencijalnim. U mesu se sve one nalaze, pa neznalice kažu da je zato neophodno da se jede meso. Zašto se ne zapitaju odakle su ove esencijalne AK došle u meso životinja. Naravno iz biljaka, jer ih biljke sintetišu. Sve celovite biljke imaju sve aminokiseline! Pojedine obrađene, necelovite biljke nemaju sve esencijalne AK, ali ko je taj ko u životu jede samo jednu biljku! Kada jedemo različite biljke unosimo sve esencijalne AK. Osim toga nije neophodno da čovek svaki dan unese u organizam sve esencijalne AK. U ćelijama organizma, a naročito u jetri postoji rezerva AK. Ako čovek i ne pojede neku esencijalnu AK u toku dana, nadoknadiće je tamo gde je potrebno, iz rezerve, a rezervu će nekog drugog dana dopuniti kada pojede hranu sa tom AK. Kinoa Treba napomenuti i to da se AK bolje iskorišćavaju iz biljaka negoli iz mesa. Dakle, ako se čovek normalno raznovrsno hrani isključivo biljnom hranom nemoguće je da dođe do bilo kakvog nedostatka esencijalnih AK. Postoji i veliki broj vrsta biljne hrane koje sadrže sve esencijalne AK. Tu praktično spada skoro sve koštunjavo voće, suncokretovo i susamovo semenje, grašak i neke druge mahunarke, šargarepa, krompir, kupus, karfiol, a i mnoge druge vrste povrća i voća. Voće je hrana koja, kada se pojede na “prazan stomak” (ispravno jedenje voća), skoro da ne zahteva varenje u probavnom traktu. Idealna hrana sa savršeno izbalansiranim odnosom hranljivih materija koje su potrebne ljudskom organizmu. Posle voćnog obroka treba sačekati barem pola sata (nekad i duže, u zavisnosti od vrste voća i metabolizma), da ono izađe iz želuca, a onda može da se jede druga hrana. Kada bi se u želucu pomešala veća količina voća i druge hrane, ne biste mogli da izvučete koristi od voća, a i druga hrana bi se samo duže varila, trulila i fermentisala. Naravno, ne smeta ako posle jela pojedete neki komad voća, ali veće količine jedite obavezno na prazan želudac. Ovo ispred rečeno se odnosi i na jedenje meda, koji treba da se jede tako što se dobro natopi pljuvačkom ili da se pije u vodenom rastvoru, ali takođe na prazan želudac.
Posted on: Sun, 29 Sep 2013 08:57:08 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015