DUŠEBRIŽNIŠTVO, nastavak br. 17 3.4.Psihoze Psihoze su teža obolenja od neuroza i zato je dušebrižniku bitno da ako kod klijenta uoči simptome psihoze, posebno težeg oblika kao na primer šizofreniju, ili organske psihičke probleme, klijenta će uputiti psihijatru, a ako klijent ne želi ići u „ludnicu“ jer on nije „lud“, tada će pozvati u pomoć psihijatra. Nikako se dušebrižnik ne sme baviti takvom bolešću klijenta. Dušebrižniku kod takvih klijenata ostaje da se moli za njegovo isceljenje. Zato ćemo ukratko, ovde, nabrojati koje su najčećše psihoze i njihove osnovne simptome. Psihotičar živi u svom svetu kojeg doživljava kao stvarnost. Ne uviđa da je bolestan i ne želi promenu svog stanja. 3.4.1. Manično-depresivna psihoza Uzrok ove bolesti nije dovoljno poznat. Prema nekim podacima, nasleđivanje se dominantno vezuje za pol preko X-hromozoma. Manični oblik se javlja uglavnom kod mlađih osoba, a depresivni kod starijih. Osnovna karakteristika bolesti je periodično pojavljivanje čija je odlika promena afekta u smislu ushićenja (manija), ili tuge (depresija s promenom mišljenja u skladu sa afektom i bez intelektualnog propadanja). Manične i depresivne faze se mogu smenjivati sa intervalima normalnosti ili bez njih (cirkularna psihoza). Manija Simptomi su: - manično raspoloženje, - pojačani impulsi za govor i pojačane motorne aktivnosti, - povišeno raspoloženje se može odraziti kao veselost, euforija (ponekad uzbuđenje i razdražljivost), - sumanute ideje ekspanzivnog karaktera, - pažnja je slaba, nestalna, Dok je bolest u početnoj fazi, obolela osoba je hiperaktivna, suviše preduzimljiva u poslu i seksu. Bolest u punom zamahu dovodi hiperaktivnost do iscrpljenosti, čak i nesanice. Krajnost je delirantna manija: govor je nerazumljiv, besciljan; neprekidna aktivnost i bolesnik ako se ne leči može doći do smrti zbog slabosti (inanicije) i afeka. Hipomanija je lakši oblik manije koji se može razviti u ličnosti koje su emotivne, vesele i preduzimljive. Ove osobe nisu kritične prema svojoj bolesti zbog čega se teško mogu nagovoriti na lečenje. 3.4.2. Šizofrenija Reč šizofrenija potiče od grčke reči „Shisis“ što u prevodu znači „cepanje“ ili „rascep“, i „ Phrenos“, duša. Naziv ove bolesti označava suštinu i ukazuje na rascep i nesklad (disocijaciju) izmeđupsihičke funkcije, pre svega procesa mišljenja i afekta, nazvana ideoafektivna disocijacija. Šizofreniju dakle karakteriše nesklad između sadržaja mišljenja, afekta i volje. Bolest ima hronični tok sa pogoršanjima i remisijama (popuštanje bolesti), ali nikada ne dolazi do izlečenja što ima socijalno-medicinski značaj, jer predstavlja opterećenje kako za porodicu, obolelog, tako i za društvenu zajednicu. Šizofrenija pripada grupi psihoza što podrazumeva da je psihičkog stanja u kome su prisutne sumanute ideje i halucinacije uz nepostojanje uvida u njihovu patološku prirodu, zatim poremećaj ocene realnosti i gubitka veze sa realnošću, gubitak granica „ega“. Osnovni simptomi su: - povlačenje iz realnog sveta u svet fantazije, s oštećenim ili ugašenim uvidom u postojeće stanje; - poremećaji mišljenja koji imaju specifične osobine kao što je čest blok (prekid) misli, neologizmi (stvaranje novih reči). Mišljenje može biti autističko, postoje sumanute ideje bizarnog sadržaja (neko stavlja obolelom misli u glavu ili ih oduzima), mišljenje može biti inkoherentno (koje nije povezano); - afekt ne odgovara situaciji niti sadržaju misli, raspoloženje je neočekivano promenljivo, može postojati plitkost afekta ili ravnodušnost; - javljaju se halucinacije, najčešće akustične, ređe optičke; - ponašanje je neobično, čudno, nepredvidljivo ili impulsivno, često pod uticajem sumanutih ideja ili halucinacija; - katatoni supor predstavlja krajnji stepen povlačenja bolesnika, katatona pomama stanja iznenadne jarosti i agresije; - hronični slučajevi pokazuju psihičko propadanje (demenciju). Ovo propadanje je brže kada se bolesnik prepusti samom sebi, bez radne terapije i psihoterapije ili hagioterapije. Razlikuju se sledeći oblici šizofrenije: - jednostavna šizofrenija (schizophrenia simplex), - hebefrenija (hebephrenia), - katatona šizofrenija (schizophrenia catatonica), - paranoidna šizofrenija (schizophrenia paranoides). Postoje brojni mešoviti atipični slučajevi, a ponekad kod istog pacijenta može se u razno vreme pokazati i drugačiji oblik šizofrenije. 3.4.3. Paranoidna stanja Izraz „paranoia“ upotrebljena je još pre Hipokrata a značila je „ludilo“. Danas se izraz „paranoidan“ upotrebljava za sva stanja koja sadrže ideje o proganjanju različitog stepena. Mnoge osobe su veoma sumnjičave pa sve do psihotičnih reakcija. Obično paranoične osobe smatraju da se svi spoljašnji faktori odnose na njih. Često je teško otrkiti obolele osobe jer su tajanstvene u odnosu na svoje stavove sumnjanja. Paranoidne osobe obično upotrebljavaju psihološke mehanizme negacije i projekcije, dinamizme koji su normalna komponenta svačije odbrane kada su u psihološkom konfliktu, međutim razlikuje se intenzitet stepena upotrebe mehanizama. Kod paranoidnih osoba intenzitet upotrebe psiholoških mehanizama odbrane su daleko jači neko kod zdravih osoba. Naprimer, paranodina osoba neće dozvoliti svojim neprijateljskim osećanjima prema nekoj osobi da se ispolje, ona ih negira i projektuje ih na tu osobu i tada oseća da ta osoba, a ne ona, oseća neprijateljstvo prema njoj. Blagi oblici paranodinog mišljenja postoji skoro kod svake osobe. Dušebrižnik takve paranoidne ideje treba da prepozna kroz razgovor sa klijentom. Najčešći primer je da paranoidna osoba za svoje neuspehe ili greške okrivljuje drugog i oseća da ga ta osoba osuđuje zbog toga. Žene su podložnije ovoj bolesti, posebno samice, odnosno gde god postoji neka vrsta izolovanosti. Iako se paranoidna osoba veoma vešto krije od drugih, ne može ceo život ostati neprimećena, neotkrivena. Međutim, postoje paranoidne osobe koje ostaju relativno neupadljive celog života, ali se ipak primećuje njihov odnos prema drugima koji je u izvesnoj meri krut i sumnjičav, osetljivi su na kritiku. Paranoidne psihoze prepoznaju se po istaknutom znaku sumanutih ideja u odnosima. Sumanute ideje su bizarne, ličnost je znatno oštećena, afekt je osiromašen, a postoje i halucinacije. U pranoidne psihoze spada i paraphrenia, obolenje koje nastaje u involucionom periodu, pretežno kod žena sa sumanutim idejama i halucinacijama. Klasična paranoja je veoma retko oboljenje. Simptomi su joj sumanute ideje veličine i proganjanja koje čine čvrst i nepromenljiv sistem. Kod takvih osoba ne postoje halucinacije. Postoje tri tipa paranoje: • paranoia presecutoria sa sumanutim idejama proganjanja, • paranoia querulatoria kada bolesnik neprestano dokazuje svoja prava, vodi procese, tužaka se, parniči se itd, • interpretaciona paranoia sa bolesnim tumačenjem tuđih gestova, tuđih reči, kao da se sve odnosi na njega i protiv njega. Iz Knjige "Gospod spašava i isceljuje" S.Š.
Posted on: Sat, 06 Jul 2013 09:28:31 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015