Dva puta su nas kelneri vraćali sa vrata, dva puta su nas ubeđivali da nije zemljotres nego da smo na splavu .Treći put smo uspeli da protrčimo, ali nas uhvatiše dole na parkingu jer si se ti, stoko pijana, ona najgora, sapleo preko neke kante i pao kao mrtav. Posle si se kleo da je to bio specijalno dresiran kelnerski pas koji hvata goste koji pokušavaju da kidnu. Od Ade do Sajma peške. Kod Sajma ne može se dalje, duša u nosu, kakav igmanski marš to je bilo po hladovini. Tri ujutro, devedesete godine prošlog veka, leto gospodnje. Nigde ništa, osim jedne bele mečke stodvajesčetvorke koja ide stodvajesčetiri na sat, pravim dvostruki salto sa šina, na koje smo malo prilegli, nekako se zadržim na nekakvoj metalnoj ogradi uz ulicu i bacim palac. Škripa kočnica, dim do neba. Dogalopiramo dostojanstveno do kola. Mečku vozi plavuša, plavušu izgleda vozi vinjak, jedva priča. Upadamo unutra i počinjemo da se razjašnjavamo kako i gde da nas vozi, ako može, u šta silno sumnjam, u kakvom je stanju uradjenosti. Samo što je krenula, pandur, iskače iza nekog kioska i dere se da parkira sa strane. Plavuša umire i vaskrsava potpuno trezna u trenutku. Priča nam kako nema nikakva dokumenta i da je auto maznula dečku sa kojim se posvadjala na nekom splavu ili već gde. Ono da se parkira sa strane, shvatila je tako da se popela na trotoar, pa je prešla preko jednih šina, pa preko drugih pa opet preko trotoara i nabila se uz neki zidić. Ti si počeo da se cerekas već kod priče sa dokumentima, a sad se već sa zadnjeg sedišta čuo ozbiljan grohot. Pandur, ima oprtač po dijagonali i titovku. Brkica, drčan, mršav i crn od alkohola. Garant se nacrto tu da uzme neki dinar da može gore na pijaci, ispred radnje da popije jutarnje unuče i pivo naravno. Dere se na nas da izlazimo, što mi i veselo činimo. Plavuša sedi, pokrila lice rukama i ne mrda. Pandur brkica, otvara širom vrata mečke i isteruje plavojku koja svom snagom zalupi vrata za sobom, ali preko prstiju brkice pandura koji ih je tu nekako, crni kukavac, zaboravio. Kad vas neko klepi po prstima sa nečim teškim, to boli. Kad vas neko klepi po prstima sto kila teškim vratima stodvajesčetvorke, bože dragi. Pandur brkica urlajuća loptica skočica koja drži prste, čas izmedju kolena, čas u ustima, mumla kroz suze da će joj opštiti sa majkom milom. Plavuša je sad stvarno umrla. Stoji nema i bela, osedelo dete u sekundi, oprašta se od života i moli organa da je ubije brzo. Borim se za život, jebo te dal’ je moguće da ću umreti od smeha, hvata me panika, ne mogu da dođem do vazduha koliko se smejem. Stoko ti si se ladno upišo, ležiš na šinama, bez glasa se smeješ i trzaš nožicama. Prolašla je čitava večnost kako smo se nekako doveli u red. Mi postrojeni, pandur brkica drži ruku kao Napoleon, ne smem da gledam u njega, umreću. Plavuša rida, suza suzu stiže. U tom trenutku se u onu metalnu ogradu zabija nekakav biciklista, pionir zdravog života u Beogradu devedesetih. Biciklu koju je ispresavijao ko djevrek, nosi na ramenu i sve onako u biciklističkim bermudicama i u drečavom dresiću, odranih laktova i kolena, prilazi panduru brkici zagrli ga i kaže glasom Caneta iz Brejkersa: “Gospodine, pomozite, zovite pomoć, ovde je došlo do nesreće“ . Brka ga pogleda i kaže: „ Nije ovde došlo do nesreće, nego sam ja nesreća. A sad će nesreća lepo da se okrene i ode u tri lepe gde mi je i mesto”. Okrenu se pandur i ode, samo je pljuno dva puta i prekrstio se. Plavuša i biciklista ubaciše ostatke bajsa u gepek i pedala sa lica mesta. Nas dvojica se jos uvek smejemo tamo, garant. P.S. Svaka sličnost sa pravim osobama i dogadjajima je slučajna, ali ako se neko prepoznao neka tiću.
Posted on: Thu, 04 Jul 2013 06:44:54 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015