EMIR KUSTURICA: Nemačka mora da se opere od masovnih zločina, a Srbi su pogodan “sapun” za to Objavljeno: 20/10/2013 Ekipi filma “Na mliječnom putu” oblačno nebo nad Hercegovinom “ukralo” je dve nedelje snimanja. Pod svodovima kamenih zdanja Andrićgrada, iščekujući sunčaniji dan, Emir Kusturica vedri vetrom reči: smenjuju se bića ljudska i mitska, vremena istorijska i buduća, mesta nastajanja i umiranja civilizacija. Monika Beluči ulazi u kožu mlade Anastasije Mirković, čuveni reditelj postao je pravoslavni monah, Matija Bećković prati trag mitske zmije, Šekspir sreće braću Marks, Olbrajtova se bavi Principom, Izetbegović ne može bez šehita Komšića, kao što Srbi više ne mogu dalje bez sebe samih… Razgovor se zapodenuo u pauzi snimanja zbog iznenadnog viška tame i vremena: bez sunca nema kinematografije, tako kaže Kusturica. - Snimanje filma “Na mliječnom putu” zastalo je na polovini. “Filmski radnici” zbog nedostatka sunčeve svetlosti pate od nedostatka vitamina D, a kamera najviše trpi: trska i nebo ne prelamaju se u vodi isto po oblačnom i sunčanom danu. Čekamo da se uspostavi pravi kontrast, pa da nastavimo. Pet godina je prošlo od kada sam snimio poslednji film, jer nisam verovao da najnovije digitalne kamere mogu da dosegnu kvalitet koji želim. Tek me je nova kamera “ari aleksa” uverila da može proizvesti željenu sliku, ali čak i njoj trebaju odgovarajući vremenski uslovi. Do kraja godine ćemo snimati koliko budemo mogli, ako nam uspe, imaćemo premijeru u Kanu. Ako ne bude tako, prvo prikazivanje ćemo pomeriti. Treba reći da su proizvođači filma “Pin bol” iz Londona u koprodukciji sa jednom meksičkom kućom i kompanijom “Mliječni put – Trebinje”. Kako je uopšte rođena ideja za “Mliječni put”? - U deduktivnom procesu, tako što sam u glavi imao kraj, a onda sam krenuo prema početku. Gradim od krova, od priče o pravoslavnom monahu. Nju sam stvorio iz potrebe da progovorim o dobroti, a to nije lako iz više razloga. Prvo, mi imamo običaj da za dobrog čoveka kažemo: “Vidi ovo zlo”. Drugo, ceo naš svet je postavljen naglavačke, Veliki brat i njegov rođak su čitave narode doveli do kolapsa, od sveta su napravili đubrište, a svima nama preostalo je da prihvatimo da smo tek komad otpada. Svako ko načelno prihvata ovakvu podelu uloga uključuje se u poredak nove paganske civilizacije. Ona uspostavlja ne samo kraj ideje o narodima, već i kraj ideje o ljudskim bićima. Nadam da će moje iskustvo i stvaralačka strast dovesti do povoljnog ishoda za gledaoce, jer moj film stoji na suprotnoj strani, brani ljudskost, koristeći arhetipove dobra, lepog i uzvišenog. Šta je uopšte savremeni film? - Posle informatičke revolucije internet je postao društvena arena. Kada bi u Los Anđelesu pitali gledaoce kakve bi im projekcije odgovarale, odgovor bi bio jednostavan: “Želimo internet-projekcije, da uz gledanje možemo da telefoniramo.” Film će zato najverovatnije završiti kao opera: gradovi će imati po jedan veliki “klasični” bioskop, a sve ostalo će biti u znaku “gedžeta”. Intelektualna i emocionalna komponenta filma će nestati. Predeli od kojih zastaje dah imaju svoj kontrast u zapletu, ratno nasilje je važan segment filma. Nasilje je i dominantna filmska tema kraja 20. i početka 21. veka, kako ste ga vi “secirali”? - Zabluda je da su filmovi “secirali” nasilje, oni su ga pokrenuli, a u periodu o kom govorite potpuno ga preveli iz fikcije u stvarnost. Svi blokbasteri to čine. U moje vreme deca su se posle projekcija vesterna makljala, a kada je Brus Li ušao u bioskope, posle prikazivanja stradali bi svi saobraćajni znakovi na putu od bioskopa do kuće. Danas se “ubije” 500 ljudi u jednom filmu. To je naročito opasno kada veći deo sveta s teškoćama uviđa razliku između virtuelnog i stvarnog života. “Na Mliječnom putu” je film o ljubavi u ratu, on seže do arhetipa čoveka, žene, zmije, kroz zaplet u kome par beži od nasilja i potere, a završava se monaškim danima glavnog junaka Koste, to je ishodište priče. Da bi takav film opstao u ambijentu o kom smo govorili, koristim ranije pronađeni delotvoran postupak, kombinovao sam Šekspira i braću Marks. To je žanr sastavljen kombinovanjem svih drugih. Biblijski motiv zmije igra važnu ulogu u filmu, na koji način? - Pre nego što je u raju nagovorila čoveka i ženu na greh, zmija je bila mesopotamski bog. Odatle se “preselila” u Stari zavet. Pitom kao golub, mudar kao zmija, tako piše u Novom zavetu. Kod nas su o zmijama najbolje pisali Matija Bećković i Desanka Maksimović. Bećković kaže da je ona zmija koja nas je nagovorila na greh krenula sa nama u ovaj svet, nikada nas nije napustila. A mi se nje sećamo kao davno prošle opasnosti, koja može pobuditi osećaj religioznosti ili bajkovitosti, ali se ne shvata ozbiljno. Kroz istoriju čovek je ostvario civilizacijski poduhvat, dokazao je da je najveća zver, nema mu ravne. Deo scenarija, taj koji se odnosi na zmije, nalazi se u jednoj od priča iz moje knjige “Sto jada”… Da li će i originalna muzika i ovog puta biti važan segment filma? - O tome brine Stribor, već imamo dobre teme, jedna je izvedena iz kratkog filma o monahu. Tegleći tovar kamena on se penje na vrh planine, a muzika je sada oplemenjena izražajnijom ritmičkom sekcijom, udaraljkama i dečjim horovima… Muzičkim i filmskim poklonicima biće interesantna i muzička varijanta prepeva “Ženidbe Maksima Crnojevića” Laze Kostića. Novija ratna istorija vreme je u kom se sreću Anastasija Mirković Mlada (Monika Beluči) i glavni junak Kosta (Emir Kusturica). Da li je Kninska Krajina zaista poprište ratne drame? - Kninska Krajina “pokriva” biografiju Anastasije Mirković Mlade, ona je ćerka iz mešovitog italijansko-Srpskog braka, a na početku sukoba našla se u Krajini zbog sudske ostavinske rasprave, posle smrti oca. Tu je zatiče rat, a njeno bekstvo od potere i traganje za identitetom okosnica su zapleta… Javlja se u filmu još jedna istorijska slučajnost i paralela – snimili ste scenu masakra svatova. Da li je reč o ubistvu na Baščaršiji i spaljivanju zastave SPC 1. marta 1992. godine? - Ne. Slučajno smo se zadesili u Klobuku, najstarijoj naseobini na prostoru Bosne, a o kojoj istorija još nije dala dovoljno podataka. Pod temeljima srednjovekovnog grada nalazi se grob “posečene svadbe”, grob svatova koje je ubila neka neprijateljska sila, a samo su kosti ostale da svedoče o neobičnom događaju. Neprihvatanje da vas svrstaju u projekat “Ko je ko u Bošnjaka” na početku rata, kao otkrivanje vaših korena, i dalje su trn u oku sarajevske političke elite. Tako je i snimanje filma na trenutak postalo politička tema, kada su čelnici BiH uskratili vojnu opremu koja je trebalo da posluži kao rekvizit. Kako se to završilo? - Oprema nam na kraju nije uskraćena, o tome smo dobili i zvaničnu potvrdu. Dogodilo se to da su manekeni multietničke BiH iz Sarajeva, gde populacija Kineza danas premašuje broj preostalih Srba, pokazali pravo lice: to su netrpeljivi etnomrsci iz 17. veka. Takvi su u stanju da jedno krštenje, ovaj put moje, pretvore u izdajnički čin. Ja sam otišao u Njujork iz Sarajeva 1988. godine, u svet gde se ljudi svakog dana susreću sa novim idejama i njima se okreću. Tamo pravoslavni konvertiraju u budizam, katolici postaju ateisti, danas se pravoslavci javljaju u Argentini… Svako se prema svojim radostima i tugama skrasi u duhovnom središtu koje smatra svojim. A kada sam ja ispričao priču o svom poreklu, o Babićima iz Hercegovine, kada sam kršten, to je smetalo Sarajevu usred gradnje 100 novih džamija. Samo što sam ja pretežak politički zalogaj za člana predsedništva BiH Bakira Izetbegovića i njegovog šehita predsedavajućeg predsedništva Željka Komšića. Od Ustikoline pa do krajnjeg severa taj Bakir nikome ništa ne predstavlja, ali je za jedno važan: on je islamski ekstremista, njega drže na visokom političkom položaju da destabilizuje Balkan kada se za to ukaže potreba i prilika. To jeste opasno, ali stvaranje jednog filma ovakvi likovi ne mogu osujetiti. Kanska premijera je neizvesna jer je još dosta posla pred vama. Kako danas doživljavate filmske festivale? - Venecija je, godina 1881. Po “Lava” za film “Sećaš li se Doli Bel” otišao sam u uniformi JNA. Italo Kalvino, jedan od mojih omiljenih pisaca, dodeljivao je nagrade. Mučio se na pozornici da pravilno izgovori moje ime. Neko mu je pomogao, pa se ipak začulo i to: “Kusturica”. Kada se ceremonija završila, pitao sam jednog novinara: “Jel’ sad gotovo ili ću morati još da šetam po ovim festivalima”? Odgovorio je: “Imaš zlato, dovoljno ti je za ceo život.” Pokazalo se da sam uvek plesao po ivici, sa jedne strane bila je prošlost filma, a sa druge moja poetika u kojoj se sreću Šekspir i braća Marks. Sada sam festivalski veteran. Kao kada su na Koševu igrali veterani Sarajeva i Želje: sve je sporije, tromije i sa manje strasti. Tek kada završim film “Na mliječnom putu”, biće i nove energije za festivale. Posle nagrađivanih i prevođenih knjiga “Smrt je neprovjerena glasina” i “Sto jada” u izdanju “Novosti”, možemo li očekivati novi naslov? - Pišem novu knjigu, reč je o “Zapisima iz andergraunda”. Naslov je parafraza “Zapisa iz podzemlja” Dostojevskog. Osnova na kojoj knjiga nastaje je moj dnevnik stvoren tokom snimanja “Podzemlja”. Postoji fama, izazvana velikom čitanošću mojih knjiga, da su one kod publike dobro prošle samo zato što sam poznata ličnost koja piše o sebi. Ovaj put bavim se drugima, jer je dnevnik nastajao u uzbudljivom vremenu za sve nas. Neka me malo kritikuju što pišem i o drugima… Da li će Andrićgrad biti završen do Vidovdana 2014. godine, na stotu godišnjicu Sarajevskog atentata? - U Andrićgradu ulazimo u uzbudljivu fazu, završavamo hotel i školu, 80 odsto svih planiranih poslova je urađeno, a sada očekujemo pomoć Vlade RS da bismo završili pozorište, gde ćemo na Vidovdan iduće godine postaviti operu “Na Drini ćuprija”. Početkom idućeg meseca Andrićev institut biće domaćin naučnog skupa “1914.”, dolaze nam gosti sa Harvarda, iz Rusije, naši istoričari… Živimo u pravoj globalnoj “poplavi” knjiških i novinskih naslova o početku Velikog rata i Gavrilu Principu. - Kada Madlen Olbrajt, poznata po izreci “možda smo prekršili međunarodno pravo, ali smo ljudima efikasno pomogli”, hvali neke od ovih “istorijskih” knjiga, vreme je da se pozabavimo relevantnim istorijskim izvorima. Istorija nas uči da su imperijalističke težnje dovele do rata, kao što čine i danas: lokalne požare raspiruju zarad ostvarenja strateških ciljeva. Srbi treba da znaju – Nemačka ima potrebu da se opere od masovnih zločina, Srbi su joj pogodan “sapun” za to, a imaju i ruke “Druge Srbije” da obave prljav posao. Tako se desilo da je njihov istoričar Fišer odavno utvrdio da je za Veliki rat kriva Nemačka, a pre neki dan “Di velt” piše kako su krivi Srbi i Rusi. Ali, mi imamo individualce koji su promenili svet. Savremenoj civilizaciji, njenoj nauci, kulturi dali smo najveće sinove i kćeri. Srbi moraju koračati napred spokojno, vrednost naučne istine je neprolazna. Zato će se Andrićev institut pod okriljem vlada RS i Srbije baviti proučavanjem prošlosti s namerom da trasira naše buduće puteve. (Novosti)
Posted on: Mon, 21 Oct 2013 19:08:19 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015