Ivan V. Lalić ORFEJEV DRUGI SILAZAK Silazak lišen reči, lišen glasa, Silazak praznih ruku, čin pre čina; Silazak s gorkom vatrom oko pasa I ujedima crnih letipasa U mesu što se otvara ko glina. Sazvežđa mokrih proleća se miču, Koreni šuma gore ko fitilji, U kući srebra snegovi se stiču, Ogledala se mute, ruže niču, Mlada se munja budi, vršak šilji; A Orfej svetli u mraku tunela, Gospodar svoje tmine ljubičaste; Bez putovođe, bez zadanog dela, S pobunom cveća u špiljama tela, Sav svetla lepra, sav fosforne kraste. Seća se davnog poraza, prepozna Mesto i vreme i otisak krika Pa ide dalje; za njim vatra lozna Mladice pušta, i tama porozna Trepti ko rudnik probuđenih slika. Silazak bez težine obećanja, Pravila igre, zaloga i kraja; Svaki je korak koren; nema granja To čudno stablo koje sebe sanja I na dnu tame traži vir svog sjaja. Trag mu se iskri, trag svetlećeg metka; Orfej sa jednim sećanjem i gubav Ide do kraja, ide do početka, Dok na dnu tame kao na dnu pretka Svetluca seme, davna smrt, i ljubav. Silazi: leta poju ko sirene, A on je u tunelu, nem i gorak; Zatvori oči; i kada te prene Taj vrv u krvi, ta ruža od pene, Tad silazak mu slušaš, njegov korak.
Posted on: Mon, 02 Sep 2013 20:46:35 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015