Jos od turskih vremena u Srbiji postoji jedna zla i opasna navika - večne mržnje prema svojoj vlasti. Vekovima smo mrzeli svoje turske gospodare i od tada je anarhični, hajdučki model na snazi u nasem "kolektivno-nesvesnom" sloju bića. Iako smo se oslobodili Turaka, ova mržnja je ostala. Bas kao i opasna hijerarhijska horizontala (inace, karakteristična za tek oslobodjene robove) gde niko nikom ne priznaje pravo prvenstva ("što je on bolji od mene?", "svi smo mi samo ljudi, od krvi i mesa", "jednaki smo", "ne pristajem da iko voli Srbiju više od mene"). Tako da i u ova dva veka moderne srpske države često oni najbolji među nama unapred preziru i mrze svaku vlast (koju uvek zovu "režim"), a mnogi među najgorim i najprizemnijim karakterima iu isto to vreme poslušnički pristaju da budu uz svaku vlast, kakva god ona bila. I tako dobijamo izgradnju jednog polovičnog i večno podeljenog društva sa uvek nezadovoljnim hajducima ("dole vlada!", "smrt tiranima!", "svi su oni isti", "ma, politicari su govna") i ropskim uvlakačima ("živelo Njegovo Kraljevsko Visočanstvo!", "druze Tito mi Ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo!", "Evropa nema alternativu!"), na drugoj strain iste sudbinske nesreće. I ma šta da uradi ma koja ovdašnja vlast (ali MA ŠTA), srpski hajduci će joj j...ti kevu, unapred i zauvek, nerealno tražeći nemoguće od svojih vladara (koje ili strasno mrze ili s indignacijom preziru). I ma šta da uradi ma koja ovdašnja vlast, srpski uvlakači i ulizice će joj aplaudirati i diviti joj se, spremni da žrtvuju svaki nacionalni i ljudski ideal koji postoji (ne tražeći nista od svojih vladara i gospodara osim udobnog života i privilegija). Tu kao da nema prostora ni za srpski narod, ni za građansko društvo. Nema one zlatne sredine izmedju večno nezadovoljnih ("kadija te tuži, kadija ti sudi", "šta bi rekao Milos Obilic na ovo?", "bolje grob nego rob!", "udri bandu!", "mi smo najobičnija govna, i zaslužili smo to sto nam se dešava, i treba da nas gaze kad smo ovakvi") i večno pokornih ("ne moze šut sa rogatim", "bolje vrabac u ruci nego golub na grani", "ćuti i slušaj i ništa ne brini"). Nema tih koji će biti sredina između onih koji večno zazivaju "novog Apisa" i onih koji od vlasti samo traže dobro uhlebljenje za sebe i svoju porodicu. Nema ih, dovoljno. I zato se svaka vlast ovde vremenom pretvara u diktatorsku, reaktivno mrzeći svoje bezumne mrzitelje i prezirući svoje besramno ponizne sluge. I zato će uvek srpska opozicija biti na usluzi stranom faktoru. I uvek će izrastati neka nova "peta kolona" (ili "peti oktobar", svejedno), a našim ljudima će vecno smetati isključivo naši bogatasi ("tajkuni"), a neće im nikad toliko smetati stranci koji budzašto kupuju nasu zemlju. Nikad nam neće smetati luksuzna limuzina koju pred našim nosom vozi stranac, dok će nas nervirati naši ljudi u "besnim kolima", pa nek ih vozi i sam Novak Đokovic (iako ih je posteno zaradio), pošto će odmah krenuti neugasiva priča bolesne mržnje ("šta se on tu pravi važan", "dosao je iz pi... mater..., pa se tu sad kur..", "što tim parama ne pomogne bolesnoj deci", "nije ga sramota da vozi ovakva kola, a narod gladuje"). I nema tog ustaše, ni bošnjačkog mudžahedina, ni Zukorlićevog vehabije, ni Milovog Cetinjanina, ni NATO pilota - koji će više mrzeti Miloševića, Đinđića, Koštunicu, Tadića, Dačića ili Vučića od naših ljudi. I ko god bude došao na srpski usijani i okrvavljeni tron preti mu sasvim izvesna propast od onih za koje treba da se bori. I zato će, često, i one postojeće trunčice duše i nekakvog nacionalnog ponosa kod srpskih vladara ubrzo nestati kao reakcija na to da će njegovi unutrašnji neprijatelji jednako biti protiv svega najboljeg i najgoreg što on bude uradio. Što, logično, dodatno smanjuje ionako jedva postojeće srpstvo i eventualni osećaj brige o narodu i kod najgorih i kod najboljih među prošlim, sadašnjim i budućim srpskim vođama i političarima. Jer niko neće, na primer, ni primetiti koliko se mnogo stvarno uradilo na uređenju prestoničkog Kalemegdana (još tamo pre desetak godina), već će se samo gledati iz koje je partije gradonačelnik i onda zapucati po njemu iz svih oružja. Ili će se hvaliti I kad nije uradio ništa, a po istoj naopakoj logici "načelnih pohvala i pokuda". I dokle god je VEĆ NAČELNO TAKO, dokle smo god ovako ludački nastrojeni (a internet na neverovatan nacin pogoduje ovakvoj patologiji) nema nam spasa, ni kao državi, ni kao društvu, ni kao narodu. Zato i bežimo u svoj unutrasnji svet ili u inostranstvo. Jer je ovako NEIZDRŽIVO. To naša otadžbina Srbija nije zaslužila. "Al najboljih nema, odneo ih boj..."
Posted on: Tue, 16 Jul 2013 09:48:06 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015