Karate u današnjem obliku nastao je na pacifičkim riukiu-ostrvama, tu posebno na glavnom ostrvu Okinava. Okinava se nalazi oko 600 kilometra južno od japanskih centralnih ostrva u južnokineskom moru i danas je najjužnija japanska prefektura. Još u 14. veku Okinava je, tada jedna samostalna kraljevina, imala tesne trgovačke kontakte sa Japanom, Kinom i Korejom. Urbanski centri ostrva, Naha, Šuri i Tomari, bili su značajna trgovačka središta i nudile živi forum kulturne razmene sa kineskim kopnom. Time su na Okinavu dospeli i prvi utisci kineskih borilačkih veština iz kvanfa/kempo, gde su se izmešali sa domaćom borilačkom veštinom iz te/de i razvili u tode i okinava-te. Te bukvalno prevedeno znači ruka, a u daljem smislu označava isto tehniku odnosno ručnu tehniku. Prvobitni naziv za karate, okinava-te, može se, dakle, prevesti isto kao ručna tehnika iz Okinave (misli ali naravno na razne tehnike sveukupno). Ekonomski značaj riukiu-ostrva dovodilo je do stalnih nemira i ustanka. Godine 1416 kralj Šo Šin (isto Šo Haši) uspeo je da ujedini sva ostrva. Radi održavanja mira u pobunjenom narodu zabranio je nošenje svakog oružja. Da bi kontrolisao sve regione, obavezao je svakog lokalnog kneza na trajno prisustvo na svom dvoru u Šuri - ovaj način kontrole kasnije su preuzeli japanski tokugava-šoguni. Zbog zabrane oružja, borilačka veština okinava-te postajala je sve više omiljena i mnogi njegovi majstori putovali su za Kinu da bi se tamo usavršavali u kvanfau (kungfu). Godine 1609 japanski Sacuma (Satsuma)-klan zauzeo je riukiu-ostrva, i njihov namesnik na Okinavi, Šimacu, zaoštrio je zabranu oružja u takvoj meri, da se svojstvo svakog oružja, pa i ceremonijalnih, strogo kažnjavalo. Ova zabrana oružja zvala se katanagari, što bi značilo blizu "lov na mačeve". Mačevi, kame, noževi i sve oštre alatke bile su sistematski prikupljene. Išlo se čak do toga, da se jednom selu priznavao samo jedan jedini nož, sa konopcem vezan pri seoskom bunaru (ili na drugom centralnom mestu) i strogo čuvan. Zaoštrena zabrana oružja trebala je da spreči nemire i naoružane otpore protiv novih vladara. Međutim, japanski samuraji imali su pravo na takozvanu "probu mačeva", po kojom su oštrinu svog mača mogli da isprobiraju na leševima, ranjenima ali i samovoljno na seljacima, što se i desilo. Tako je japanska aneksija dovela do povećavanja potrebe samoodbrane, jesu pored ostalog na feudalnoj Okinavi falile isto policijska uprava i pravni postupak, koje bi pojedinca štitile od samovolje drugih. Nedostatak pravnih institucija i povećana potreba samoodbrane od samovolje novih vladara pokrenuli su, dakle, proces intenziviranja i subtiliziranja od te (=borilački sistem) u karate (=borilačka veština). Oko dvadeset godina trajalo je, dokle su se veliki majstori okinava-tea ujedinili u jedan opozicioni savez i odredili, da se okinava-te u dalje predaje tajno i jedino izabranim ljudima. Međuvremenom se u seljačkom stanovništvu razvio takozvani kobudo, koji je alatke i svakodnevne stvari sa svojim specijalnim tehnikama upotrebljavao kao oružje. Pri tome su izgubljeni spiritualni, mentalni i zdravstveni aspekti, kao što ih je bilo u kvanfau (kungfu). Da bi se uzdigla eficijentnost borbene veštine nisu se vežbale tehnike, koje su u sebi nosile nepotrebne rizike. Kobudo i njegova iz alatka i svakodnevnih stvari izvedena oružja nisu se mogle iz samih ekonomskih razloga zabraniti, jesu prosto služile za snabdevanje seljaka i okupatora. Ali ipak je bilo veoma teško suprostaviti se s takvim oružjem jednom usavršenom i dobro naoružanom ratniku. Zbog toga se razvila u okinava-te i kobudo, koje su se tad zajednički povezano učile, maksima da se ne bude pogođen, istovremenom iskoristi retke mogućnosti koje bi se nudile, da se protivnik sa jednim udarcem usmrti. Taj za karate specifični princip zove se iken hisacu (iken hisatsu). Prirodna selekcija od što moguće eficijentnijih borbenih tehnika i iken-hisacu-princip donele su karate reputaciju jednog agresivnog borilačkog sistema, pa i da je "najgrubniji od svih borilačkih veština". Nekoliko jako visoke tehnike udarcima nogama imaju očigledno specifičnu pozadinu. Kad bi neki ratnik na konju jahao kroz selo, jednom naprednom borcu okinava-tea bilo je moguće, da u pravom trenutku potrči preko jedne drvene rampe i ratnika šutne s konja (joko tobi geri). Verovatnost da bi ovakav napad uspeo bila je relativno mala, ali ipak jedna šansa u jednoj inače više beznadežnoj borbi. Smrtnonosno dejstvo ove borilačke veštine izazvalo je japanske okupatore da zaoštre zabranu i učenje okinava-tea stave pod veoma oštrim kaznama. Međutim, ono se i dalje u tajnome predavalo. Time je znanje o borilačkim veštinama bilo ograničeno na nekoliko manjih elitnih škola i pojedine porodice, pošto je studiranje borilačkih veština na kineskom kopnu bilo samo jednom malom broju bogatim građanima moguće.
Posted on: Wed, 24 Jul 2013 14:31:52 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015