MARKO NEŠIĆ (Novi Sad, 03.02.1873 — Novi Sad, 30.04.1938) Na prelasku iz 19. u 20. vek budi se kod Srba, kao i kod svih naroda u Evropi nacionalna i kulturološka svest. Svakako da je iz Srpske Atine Prometejevom svetlošću veliki broj pesnika, slikara i ostalih umetnika obasjavao srpski narod koji je delom još uvek grcao pod turskom vlašću, a među njima se svakako izdvajao Marko Nešić, pesnik, kompozitor, kapelnik i esperantista. U vojvođanskoj ravnici je Marko Nešić rođen 3. februara 1873. godine i tu ravnicu je osećao na vrlo specifičan način, tako da je veliki broj pesama posvećen Vojvodini, njenim poljima, konjima, đermima... Kao mladog pesnika koji je pisao pesme za decu zapazio ga je i veliki Čika Jova Zmaj, koji ga je pozvao kao saradnika u njegovom časopisu Neven. Marko Nešić je imao širok spektar delovanja u kulturnim i društvenim delovanjima tog vremena, ali ga ipak najviše pamtimo po stilskoj harmonizaciji vojvođanskih narodnih pesama, koje je objavljivao o svom trošku i slao tamburaškim grupama širom zemlje. Sam je svirao tamburu primu i tamburu šargiju, i bio kapelnik u tamburaškim zborovima Bratimstvo, Beli orao, Ekscelzior, Sloga.... Najpoznatije pesme koje je spevao su: Radničko (Neven) kolo; Đuvegije gde ste, da ste?; Udovica (Bogata sam imam svega), Idem kući, a već zora; Zavičaju mili kraju; Divno miri lipin cvet; Ej vidiš mužu kakvo mi je lice i mnoge druge. Bio je veliki pobornik radničkih pokreta i kako je preminuo 30. aprila 1938. godine, baš pred sam 1. maj, na njegovoj sahrani na Almaškom groblju u Novom Sadu skupila se impozantna kolona radnika sa velikim brojem venaca kao poslednjim pozdravom drugova iz raznih radničkih organizacija.
Posted on: Tue, 03 Dec 2013 19:10:49 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015