Mere štednje, koje se praktikuju širom Evrope i koje obične ljude, najmanje odgovorne za finansijsku krizu, često koštaju i života, su pogrešno nazvane. „Mere štednje“ ukazuju na privremenost: „mere“ nabacuju da su one ograničenog vremenskog roka jer sve “mere” se nekad moraju završiti, dok “štednja” ukazuje da će se jednom, nakon što uštedimo, početi i trošiti. Nažalost, ovo je potpuno pogrešno (možda i zlonamerno) imenovanje, jer su te mere tu da bi ostale. Ekonomski mehanizmi su u ovom kapitalističkom ciklusu došli do kraja i on se neće obnoviti i neće ponovo doseći svoj zenit. Pravilnije imenovanje bi bilo, možda, ove prakse nazvati prelivanjem odgovornosti na najširu bazu, dok se profit zadržava u uskom krugu ekonomsko-političke(-intelektualne?) elite. I u ovim merama nema ni trunke liberalizacije, jer ih sprovodi država kroz administrativni aparat, a sve više i koristeći instrumente sile i prisile. Ukratko: mere štednje su tu da bi trajno ostale, a društva u kojima se previše radi za strahovito malo novca i u kojima se nezaposlenost, kroz blokiranje pristupa zdravstvenoj zaštiti, često kažnjava smrću postaju dugoročni model. Kada stanovništvo (dakle ne samo radnička klasa!) ovo bude shvatilo, poverenje u ekonomski sistem će biti do kraja srušeno i podriveno. Ne smemo, naime, zaboraviti, da je jedini argument onih koji se za mere štednje zalažu, onaj da će nakon njih, ponovo doći vreme plandovanja. Žao mi je što moram razočarati: neće.
Posted on: Fri, 18 Oct 2013 00:02:17 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015