"Priče iz Ljubovije" Zoran Joković "Krnjo" - Za moju Milevu!....viče pored aut-linije “čika Džole” gestikulirajući pod kišobranom, dok Lucika pored Miladina Mališića već na samom početku utakmice promašuje čistu šansu u blatnjavom šesnaestercu FK “Drine” i šutira loptu preko gola. Gvozden Aleksic, "čika Džole" bio je najpoznatiji ljubovijski fudbalski radnik, koji je od 1949. godine, pa sledećih deset godina bio trener ljubovijskog fudbalskog kluba “Drina”, strastveni je navijač koji ne propušta ni jednu “Drininu” utakmicu. Živi u kući koja je u sastavu veterinarske stanice, preko puta fudbalskog igrališta sa ženom Milevom koja je takođe vatreni navijač “Drine”. Na igralištu FK “Drine” u Ljuboviji, te fudbalske sezone 1964|1965, koji je tih godina bio u sadašnjem gimnazijskom dvorištu, igra se važna utakmica sa FK “Polet” iz Loznice. Te godine odlična ekipa ljubovijske “Drine” kao drugoplasirana ekipa šabačkog fudbalskog podsaveza bori se za ulazak u viši rang takmičenja. Loznički “Polet” igra u trenutno najjačem sastavu: na golu je Omer, bekovski par su: Biber i Ramo, na sredini terena: Šotka, Gengo i Laćo, i u napadu: Lucika, Mejo, Musa Puta i Ikaš. Tih godina je loznički fudbalski klub “Polet” imao najbolju ekipu u istoriji tog podrinjskog fudbalskog tima. Romska ekipa iz lozničke male, tih je šezdesetih godina imala malo slabiji tim od lozničkog LSK-a, koji te fudbalske sezone zajedno s “Drinom” pretenduje za prvo mesto na tabeli. “Drina” igra u sastavu: na golu Lalović, bekovski par: Radivojević (Veco učitelj) i Miladin Mališić (Pašić), na sredini terena: Trijić Dušan (Dule Zis), Sreten Mladenović (Sreja Kučak), Subotić Mitar, i u napadu: Pantelija Jakovljev (Rus), Dimitrijević Miša, Radojica Jerotić (Krke), Zoran Joković (Krnjo) i na levom krilu Stojadin Mališić. Sredina prvog poluvremena, izjednačena - teška utakmica koja se igra po kiši koja neprekidno pada, na blatnjavom i klizavom terenu; rezultat je bez golova 0:0. - To ’Pasa’ samo u meso, nije ti ga majka rodila!, viče pored mene na klupi Slobodan Janković ‘Mesar’ iz moje donje ulice, koji sedi pod kišobranom zajedno s komšijom Đokom Lazićem ‘Ološem’, dok Miladin Mališić u klizećem startu izbacuje Luciku zajedno s loptom izvan terena, koji se na mokroj travi izvan aut -linije previja na zemlji od bolova. Fudbaleri lozničkog “Poleta” trče prema sudiji i protestuju. Sreten Mladenović „Sreja Kučak“ stoji pored aut-linije s loptom u nogama, i pored Lucike koji i dalje ne ustaje sa zemlje povišenim tonom obraća se okupljenim igračima “Poleta”: - Šta je, bre, šta se taj vas folira na zemlji, šta hoćete, igrajte to fudbal niste od svile, ponašate se k’o lozničke frajle! Šabački sudija Mirko Crvak potpukovnik Jugoslovenske armije koji u to vreme zajedno s Pavlom Pavlovićem “Pajom Labudom” (drugoligaškim sudijom, koji ponekad sudi mečeve i u podsavezu), važi za najautoritativnijeg sudiju u regionu i sudi ovu utakmicu; trči prema aut-liniji, daje Miladinu žuti karton, i opominje ga da će mu za još jedan ovakav start dati crveni. Miladin namrgođenog pogleda podiže zarozane, mokre i od blata zaprljane gaćice, trčeći lagano unazad prema “Drininom” golu, uopšte ne reagujući na sudijsku opomenu. Beskompromisan u duelima, drzak i pomalo bezobrazan kada se igra u Ljuboviji, Miladin je ljubimac domaće publike koja ga u svakom oštrom startu podržava. - Sudija vodi računa kako sudiš, znaš li gde si došao, nije ti ovo tvoje šabačko trkalište!?, dobacuje sudiji pored aut-linije pod kišobranom, koji mu neko drži iznad glave Vaso Tomić “putar“ iz Čitluka sudiji Crvaku, dok ostali gledaoci oko mene zvižde sudiji. Sudija svira faul i sklanja se od aut-linije trčeći prema sredini terena, dok Musa pored pomoćnog sudije izvan aut-linije pomaže Luciki da ustane s mokre zemlje. “Polet” početkom prvog poluvremena igra agresivnije, napada i često je pred golom “Drine”, propustivši nekoliko povoljnih prilika za gol. U jednom faulu napravljenom nad Zoranom Jokovićem "Krnjom" sudija svira slobodan udarac na dvadesetak metara, malo udesno od gola “Poleta”. "Krnjo" namešta loptu i hvata dugačak zalet. Strahovit udarac. Pada neko od igrača “Poleta” u živom zidu, i ostaje da leži na blatnjavom terenu u šesnaestercu, pogođen u glavu teškom nakvašenom loptom. Gengo izbacuje loptu iz šesnaesterca “Poleta” do sredine terena; igra se nastavlja prema “Drininom” golu. - Sudija jadana, obustavi igru pao Šotka u snevest, trči Musa za sudijom Crvakom muca i viče da se prekine igra. - Što Krnjo jadana ubi čoveka loptom, žali se Mejo Krnji, dok Zoran sa smeškom na licu prati dalji tok igre. Prekide se utakmica, iznesoše "Šotku" sa terena, i pet minuta ne mogu da ga ošamućenog osposobe za igru. Izgubio je “Polet” taj dan sa 3:1, i uglavnom na toj utakmici kao i uvek; dva gola je dao "Krnjo", a jedan Stojadin Mališić. Te godine je završena jedna blistava sezona gde je Zoran Joković "Krnjo" proglašen za najboljeg igrača šabačkog fudbalskog podsaveza. Glavnu reč u prvenstvu vodili su “Loznica” i “Drina”, ali je “Loznica” iza sebe ostavila sve rivale s impozantnih 15 pobeda, dva nerešena susreta i samo jednim porazom, i to od “Drine” u Ljuboviji. Zoran Joković "Krnjo" bio je posleratna legenda ljubovijskog fudbala, vanserijski talenat kakav se retko rađa. Zoran je sigurno bio najubojitiji igrač i strelac svih vremena u ljubovijskom fudbalu, jedan od najboljih fudbalera u celom podrinjskom regionu. Od 450 utakmica koliko je odigrao u dresu “Drine” iz Ljubovije postigao je oko 300 golova. U Šapcu, Loznici, Krupnju, Bogatiću, bio je jednostavno poznat kao "Krnjo" gde su ga fudbalski obožavaoci respektovali i poštovali. Gde god bi se pojavljivao svi su želeli da ga upoznaju, i mnogi su samo zbog njega dolazili na utakmicu. Bio je više puta biran za sportistu godine u Podrinju, a 1963. godine nagrađen je zlatnom značkom Fudbalskog saveza Srbije. Fudbal je zavoleo još kao dečak, a za “Drinu” je počeo da igra davne 1952. godine još kao petnaestogodišnjak, i sigurno je bio najveći ljubovijski fudbalski talenat svih vremena. Zoran je bio snažan, brz i okretan fudbaler, s jako snažnim i preciznim udarcem, dobar dribler, odličan skok igrač, i kada je bio dobro pripremljen teško ga je bilo zaustaviti, tako da su ga uvek čuvala po dva protivnička igrača. Temperamentan i pomalo drzak u igri, podsticao je i terao i druge da tokom utakmice daju maksimum od sebe. Svaki slobodan udarac koji je izvodio, bez obzira s koje razdaljine, bio je polugol. Od tri izvedena slobodna udarca, jedan je morao završiti u protivničkoj mreži, bez obzira kako je živi zid bio postavljen. Od strahovitog udarca, dovoljno je bilo da se nađe mala "rupa" u živom zidu, i lopta je već završavala u mreži. Zoran je za “Drinu” dao mnogo lepih golova iz igre i slobodnih udaraca s različitih pozicija, i svih razdaljina, i bio strah i trepet za protivničke igrače, gde god da je “Drina” u to vreme igrala. Kao izvrsnog igrača i golgetera znalo ga je pola fudbalske Srbije. U “Drinu” ga je u prvi tim uveo Pantelija Perić koji je u to vreme u Ljuboviji bio trener i fudbalski autoritet. Pantelija “Panto” Perić je pre toga igrao u čačanskom “Borcu” i tuzlanskoj “Slobodi”, a onda se vratio u Ljuboviju i karijeru završio u “Drininom” dresu. Godine 1947 “Drina” je u Ljuboviji u kojoj je igrao i Pantelija Perić pobedila tuzlansku “Slobodu” sa 4:0 iako je “Sloboda” tada igrala u drugoj saveznoj ligi. Zoran je kao talentovani sedamnaestogodišnjak zapao za oko šabačkoj “Mačvi” koja je igrala u drugoj istočnoj jugoslovenskoj ligi pored, “Spartaka” iz Subotice, “Dubočice” iz Leskovca, “Železničara” iz Niša, Novog Sada, “Srema” iz Sremske Mitrovice, “Bačke” iz Bačke Palanke i “Vardara” iz Skoplja, koji je ujedno te takmičarske sezone ušao u prvu jugoslovensku ligu. U FK “Mačvu” ga je odveo Ljubovijanin Bogdan ”Boba” Kovačević koji je bio centarfor i golgeter šabačke “Mačve”, koga je zapamtio i tada čuveni golman "Hajduka" iz Splita slavni Vladimir Beara. Boba je u šesnaestercu “Hajduka” u direktom duelu, driblingom prevario Bearu, i ušetao se sam s loptom u gol. O tom golu dugo se pričalo u fudbalskim krugovima tadašnje Jugoslavije. Boba je u dresu “Mačve” na prvenstvenoj utakmici sa beogradskim “Partizanom” na jednoj utakmici dao tri gola, a “Mačva” je pobedila “Partizan” usred Beograda sa 3:0. Na probu u beogradski “Partizan” "Krnju" je iz šabačke “Mačve” odveo trener “Mačve”, čuveni Stevan Vilotić "Ćele", i Zoran je te godine s Partizanovim omladincima bio na tradicionalnom evropskom omladinskom turniru u italijanskom Vijaređu. U omladinskoj ekipi beogradskog “Partizana” tada su igrali fudbaleri koji su kasnije postali vicešampioni Evrope: Šoškić, Vasović, Jusufi, Ljuba Mihailović, Zoran Miladinović, Rašović, Bečejac, Sombolac, Vladica Kovačević i braća Čebinci. Nije bilo sumnje da Zoran Jokovic "Krnjo" neće zaigrati u prvoj Jugoslovenskoj fudbalskoj ligi, da li u “Partizanu”, “Crvenoj zvezdi” ili nekom drugom prvoligašu svejedno, ali desilo se da je Zoran isključivo svojom krivicom ostao provincijski fudbaler, gde je kao takav i završio karijeru. Mislim da niko u to vreme u Srbiji nije prokockao fudbalsku karijeru kao on. Sećam se bio sam desetododišnjak kada je šabačka “Mačva” u čijem je sastavu igrao i Zoran, igrala u Ljuboviji sa FK “Drinom” prijateljsku utakmicu, zbog prelaska “Krnje" iz FK “Drine” u FK “Mačvu”. Puno igralište gledalaca, cela Azbukovica došla je da gleda Zorana u “Mačvinom” dresu. Dok se on pred utakmicu pored ograde zagreva s loptom, mi deca okupili smo se oko njega, i posmatramo ga s oduševljenjem. Bio nam je fudbalski idol, i svi smo tada verovali da mu je fudbalska karijera sto odsto zagarantovana; pošto je u to vreme u Srbiji bilo malo fudbalskih talenata kakav je bio Zoran. U “Mačvi” je igrao desno krilo i bio u ekipi u kojoj su igrali poznati fudbaleri: Gajić, Dakić, Melić, Janjić, Popović "Kralj", Radovanović, Kostić; tadašnje zvezde šabačke “Mačve”, “provincijskog Urugvaja” kako su je zvali, a koja je uvek bila u gornjem delu tabele druge jugoslovenske fudbalske lige istok. Na kup takmici sa splitskim “Hajdukom” u Šapcu Zoran je igrao desno krilo i čuvao ga je čuveni bek Splićana Broketa. Izgubila je “Mačva” tu utakmicu sa “Hajdukom”, ali je Zoran bio solidan i imao nekoliko zapaženih akcija. U Ljuboviju su iznenada počele da stižu vesti da Zoran provodi noći po čuvenim šabačkim kafanama s pevačicama i konobaricama, da kasni ili ne dolazi na treninge, i da ga sve manje ima u prvom timu “Mačve”. Noćni život koji je provodio po šabačkim kafanama, sigurno ga je na kraju i koštao fudbalske karijere. Iz “Mačve” odlazi u Prištinu, ali ne ostaje ni tamo dugo, možda jednu fudbalsku sezonu. Često ga viđamo u Ljuboviji u restoranu Hotela Drina, gde po celu noć sedi s društvom i pijan lumpuje, a budi se posle podne u krevetu neke od pevačica, koje su se uglavnom svakog meseca smenjivale. Zoran je unapred bio pretplaćen na pevačice i konobarice, i teško da mu je neko od ljubovijskih potencijalnih kafanskih zavodnika mogao da konkuriše. Jednog dana počelo je da se priča po čaršiji da se Zoran definitivno vratio u Ljuboviju, i da ponovo igra za FK “Drinu” zbog čega su se oni koji vole “Drinu” obradovali, ali je svima bilo jasno da je fudbalska karijera Zorana Jokovića "Krnje" u nekom većem klubu završena. Zoran je bio jako zgodan momak, manekensko-sportski tip, crn muškarac kratke talasaste kose, karakterističnih muških crta lica, markantnog hoda i kao takav ličio je više na južnoameričkog "mačo" muškarca nego na nekog ko je rođen u Ljuboviji na brdovitom Balkanu. Zoran je bio sigurno jedan od najzgodnijih muškaraca koje je Ljubovija ikada imala, i u koga su mnoge devojke tog vremena bile zaljubljene. Sećam se kada je počeo da se nosi džins, koje su iz Italije donosili šverceri trebalo je tada za farmerke dati pola službeničke plate, pa ih je bilo teško i videti na nekom da ih nosi. Ne znam da li su bilo kom muškarcu u to vreme lepše stajale farmerke nego Zoranu, kada ih obuče uz mokasine i sportsku košulju zavrnutih rukava. Na drinskoj plaži uvek je bio u društvu sa "Belim" Matićem, Rankom Vesić i Slobodankom “Cigom” Dimitrijević, koje su bile izvrsne plivačice i zajedno sa "Krnjom" i ”Belim” otvarale sezonu kupanja i preplivavanja Drine, koja je tih godina znala da počne i krajem aprila. Mi deca, a i svi drugi kupači na plaži gledali smo sa obale “Krnju” i “Belog” gde će isplivati preko Drine u Bosni, jer je Drina bila velika i brza; a stotinak metara ispod plaže gde se sada nalazi motel “Letnjikovac”, s bosanske strane bili su veliki bukovi, koji su stenoviti i opasni. Bili su tako dobri plivači da su uvek u Bosnu isplivavali pre tih bukova. Kasno popodne kada se završi kupanje na Drini, obavezno se išlo na igralište u današnjem gimnazijskom dvorištu, gde se do prvog mraka igrao fudbal između podeljenih grupa, jer na igralištu nije bilo uvek dovoljno mesta za sve. U Ljuboviji je u to vreme fudbal bio sport broj jedan, i jedini koji su svi građani obožavali, iako su vlasti pokušavale da zainteresuju omladinu i za druge sportove. Zoran je bio takav mentalni sklop čoveka koji nije voleo disciplinovan život, obaveze i odricanja, koji su uvek kao i danas bili potrebni da se uspe u sportu i napravi karijera. Voleo je život onakav, kakav je njemu odgovarao, i nikada nije hteo da živi drugačije; da promeni kafanski način života, oženi se i postane porodičan čovek. Upoznavao je žene uglavnom iz kafanskog miljea i vremenom se navikao na njih, tako da su ga takve žene i pratile kroz ceo život. Kafana mu je do kraja života bila prvi dom, a kući je dolazio samo da prespava i da se preobuče. Zoran je živeo boemski život kako je on hteo, znao i umeo. Kada je prestao da igra fudbal i da polako ulazi u godine vodio je jednoličan život koji je uvek bio na relaciji kuća-kafana. Vreme koje je provodio vozeći kamion u fabrici plastike u Ljuboviji bili su mu jedini izlazak iz svakodnevnog ljubovijskog palanačkog života. Od Šapca do Užica poznavali su ga u svim kafanama, gde je na putu obavezno svraćao, i svugde su ga neobično cenili i poštovali. Kada je u Ljuboviji najčešće je sedeo kod “Cikasa” u "Zelenom vencu", u kafani ”Broj tri”(današnjem kafiću “Trojka”), kod Đure u kafani na stadionu, ili preko leta u motelu „Letnjikovac“. Uvek kada god sam ga u kafani viđao, ispred njega na stolu bila je čaša „Rubinovog“ vinjaka i kisela voda. Mislim da niko nikada nije popio više Rubinovog vinjaka od njega, i da su ljudi iz marketinga kruševačkog „Rubina“ znali koliko je Zoran u životu popio tog pića, dodelili bi mu doživotnu plaketu kao najvećem uživaocu ovog poznatog pića u Srbiji. Do kraja života Zoran je za mnoge ljubovijske žene bio jako poželjan muškarac, ali njega zajednički život ni s jednom ženom nije zanimao; žene su ga ceo život uglavnom interesovale samo u krevetu, bez ikakvih obaveza. Nije mogao da se spase od žena koje su ga volele i htele s njim da imaju dete, računajući da će ga na taj način vezati za sebe, tako da Zoran iz tri vanbračne veze ima petoro dece. Živeo je, izuzev kratko, sam, do poslednjeg dana života, i nijednoj ženi nikada nije uspelo da ga definitivno veže za sebe. Verovatno svestan da je narušenog zdravlja i da je bolestan, ne menjajući stečene životne navike, a bez svakodnevne potrebne nege koja je čoveku njegovih godina bila neophodna, umro je iznenada, u vožnji, za volanom kamiona negde kod Užičke Požege - jednostavno puklo mu je srce. Jokovići su stara ljubovijska familija koja je pre rata u centru Ljubovije držala poznatu kafanu "Kod Ćive", gde se kažu prvo jutarnje piće nije naručivalo. Milena i Svetomir Joković imali su dva sina: Aleksandra ”Acu” i mlađeg Zorana. Svetomir ”Ćiva” Joković je umro mlad i tetka Milena je morala sama da se bori da izvede na put dva sina. Stariji sin Aleksandar "Aca Puća" upisao se u vojnu akademiju koju je i završio sa činom poručnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, ali se ubrzo demobilisao i napustio službu. Oženio se Makedonkom Gordanom koja mu je rodila dva sina Nikolu ”Kokana” i Vladimira ”Vladicu” i vratio se da živi u Ljuboviju. Zaposlio se u ljubovijskom "Granitu" kao službenik, a radni vek je završio kao opštinski službenik. Ceo život se bavio glumom i folklorom, i do kraja života vodio je kulturno-umetničko društvo u Ljuboviji. Zoran nije voleo da uči školu, koju je zbog fudbala i zapostavljao, tako da se posle trogodišnjeg služenja vojnog roka u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici u Splitu, vratio u Ljuboviju, gde je živeo s majkom Milenom. Sećam se kada je u uniformi Jugoslovenske ratne mornarice došao na odsustvo u Ljuboviju, svi smo se divili kako mu je mladalački lepom i zgodnom, izvanredno stajala uniforma koju je tadašnja Jugoslovenska mornarica imala. Znao je često dok je bio na odsustvu da u uniformi izađe uveče ispred Hotela Drina, ili da se na ulici šeta s devojkama koje su ga obožavale. Mislim da je iako se mornarica služila tri godine obožavao taj mornarički poziv, i da ga je mornarica na neki način kao muškarca formirala u pozitivnom smislu. Bio je muškarac koji nikada za kafanskim stolom nije pravio probleme i sam izazivao konflikte. Dok je bio mlad i u naponu snage niko ga ni pijanog u kafani nije mogao da isprovocira i istuče, jer bio je jak kao bik, fizički uvek potpuno spreman, brz i opasan kao kobra; tako da su ga s obe strane reke Drine u kafanama bez obzira svi poštovali. Mogao je noćima da sedi u kafani i da uz muziku lumpuje, sa svih strana kafane su dolazile ture pića za Zoranov sto, koji je uvek bio u žiži kafanskih dešavanja. Kada se iz šabačke “Mačve” ponova vratio u FK “Drinu” zaposlili su ga u ugostiteljsko preduzeće "Podrinje" gde je radio kao službenik u nabavci, više provodeći vreme u restoranu za stolom nego na radnom mestu. Pošto su ga u preduzeću kao i u celoj Ljuboviji svi voleli i obožavali, niko u preduzeću nije ni obraćao pažnju gde Zoran provodi radni dan. Krnja je jednostavno svugde bio privilegovan, i mogao je da dođe i ode s posla kada god je hteo. Tadašnji direktor "Podrinja" Vidoje Alimpić voleo je Zorana kao svog najrođenijeg, i često se moglo videti kako zajedno pre podne u restoranu Drina sede i ispijaju vinjake. Zoran ”Krnjo” je odigrao mnoge fudbalske utakmice za FK “Drina” koje mnogi stariji Ljubovijani pamte, a ja pamtim mnoge koje su mi i danas u sećanju, a sećam se dobro i nekoliko utakmica koje sam i ja sa Zoranom zajedno odigrao. Tih šezdesetih godina pohađao sam hemijsko-tehničku školu u Šapcu, i živeo u internatu preko puta hemijske industruje "Zorka”. Jedno nedeljno popodne povedem iz internata neke moje drugare, da na gradskom stadionu gledamo važnu utakmicu, koju je moja “Drina” igrala sa šabačkim “Radničkim”. “Radnički” je te sezone imao jaku ekipu, malo slabiju od poznate šabačke “Mačve”, a u ekipi su bila sve poznata šabačka imena, fudbalski talenti koji nisu uspeli ili hteli da igraju u FK “Mačva”: Borko Milanović, Aleksić, Aca Sarić, Popadić, Babić, Simić "Šareni", Ilić “Mikica”, i tada čuveni golgeter “Radničkog” Milovan Todorović “Mija Rnja”. Dok čekamo ispred stadiona “Radničkog”, dolazi autobus s fudbalerima i navijačima iz Ljubovije, ali vidim da nema "Krnje" s njima. Slušam kako pričaju, da nisu mogli da ga izvuku iz hotelske sobe, gde je ostao da spava sa čuvenom kafanskom pevačicom Milesom, i da je Dragutin Arsenović "Šiljo" ostao da ga probudi i njegovim autom doveze na utakmicu. U Ljuboviji je jedva skrpljen nekakav tim za utakmicu, jer je te nedelje u Ljuboviji bila neka poznata svadba. Nema pola ekipe prvog tima - zovu me da se skinem i da igram. Te godine su me tek bili registrovali za prvi tim. Prvo poluvreme već u dvadesetom minutu “Radnički” ubedljivo vodi sa 2:0. Borko Milanović i Simić "Šareni", poznata šabačka fudbalska imena, igraju u tandemu po levoj strani uigrano, i iz dve šanse dadoše nam dva gola. Teško se snalazimo, pronalaze nam lagano ”rupe” u odbrani, neprekidno su u gol šansi, tako da nam gol stalno visi u vazduhu. Razmišljam kako nema šanse da ih zaustavimo u tempu koji su nam nametnuli, koliko brzo, dobro i povezano igraju. Sreja "Kučak" uklizava jednu loptu iza mojih leđa i viče na mene: - Šta je Žikin idi to na loptu, nemaš karakuš u nogama; pretrčavaju te ovi Šapčani s loptom kao orovičku snašu! Sreten Mladenović Sreja “Kučak"je bio izvrstan centarhalf, borben, požrtvovan, beskompromisan borac; posebno je u igri dolazio do izražaja na raskvašenom i klizavom terenu - tada je dominirao u odbrani. Pričao je specifično, malo kroz nos i uvek je na utakmicama bio primećen svojim požrtvovanjem, temperamentan u svakoj situaciji. Miša Petrović pokušava da na sredini terena napravi nekakvu ravnotežu u igri, jer igramo skroz nepovezano, ali nam puno toga ne polazi za nogama, i kako je krenulo svi su izgledi da će nam Šapčani do kraja utakmice napuniti mrežu. Izvukosmo se nekako do poluvremena nisu nam više dali ni jedan gol, ostalo je 2:0. U svlačionici Sreja “Kučak” galami na nas mlađe igrače vrišti: - Vučete se k’o prebijene džukele po terenu, k’o babe ste, gde vam je mladost; dok odjednom čujem da neko od onih koji su bile vođe puta s vrata svlačionice povika: - Evo stigli su ‘Šilja’ i ‘Krnjo’. Ulazi Zoran u svlačionicu s Dragutinom i kao uvek preuzima glavnu reč: - Šta je šta ste se uplašili, nije ništa strašno dva nula pa šta, imamo celo drugo poluvreme, nisu oni ništa bolji od nas, sada ćemo da im pokažemo kako se igra fudbal! Drugo poluvreme na centru, slušam Borka Milanovića kada je video “Krnju” na terenu, kako organizuje dva igrača koji će non-stop da ga prate u igri, i da ga pre šesnaesterca napadaju. Odmah na početku drugog poluvremena neko u odbrani “Radničkog” obori Jerotića ”Krketa” na dvadesetak metara od gola, sudija svira slobodan udarac. Namesti Krnja loptu, napravi malo veći zalet, strahovit udarac preko živog zida pod samu prečku, golman se nije ni pomerio 2:1 - smanjismo rezultat. Trči Zoran od početka drugog poluvremena po celom terenu viče, prati svaku akciju, uspostavismo ravnotežu na terenu, već smo u ofanzivi, i sve češće smo pred njihovim golom. Promaši Miša Petrović čistu šansu za gol, pa još jednu “Krke”, polako stvaramo šanse da izjednačimo. Desna polutka “Radničkog” Mikica u petercu u šansi za gol, stigoh nekako da mu uzmem loptu iz nogu i izbacim u korner, čujem iza mojih leđa Sreju kako me hrabri: - To Žikin tako se igra fudbal. Sedamdeseti minut…”Krke” se s loptom u šesnaestercu nekako na guranje s loptom provuče između trojice odbrambenih igrača “Radničkog”, izađe pred golmana, i u onoj gužvi ugura loptu u mrežu. Izjednačismo. Na stadionu, naši Azbukovčani koji su se doselili u Majur i okolinu Šapca, i naši navijači iz Ljubovije koji su došli sa fudbalerima u autobusu, počeše već glasnije da navijaju, i da nas bodre; ne čuju se više na stadionu šabački navijači, utišali smo ih igrom i izjednačenjem. Dva minuta pred kraj utakmice Dragan Ilić ”Albert” provuče jednu loptu poludesno do “Krnje”, ovaj driblingom isfintira dvojicu igrača u odbrani “Radničkog” uđe u šesnaesterac, zaobiđe golmana i plasira loptu u mrežu…3:2 za nas. Sudija svira kraj utakmice, ne mogu da verujem da smo pobedili “Radnički” posle 2:0 u prvom poluvremenu. Slavlje u našoj ekipi i među našim navijačima. Jasno nam je svima da je “Krnjo” preokrenuo utakmicu i doneo nam pobedu usred Šapca. Na putu do svlačionice svi presreću ”Krnju”, čestitaju mu i tapšu ga po ramenu. Stojimo pod tušem u svlačionici Zoran, Sreja i ja i menjamo se naizmenično dok se šamponiramo. Posmatram “Krnju” šarenog po celom telu; izgledaju mu leđa s tragovima od pevaljkinih noktiju, kao kada deset rovaka prošara posle kiše sveže pograbljanu i utabanu baštu, a na Zoranovim maljavim grudima i vratu vide se isisane, sveže pomodrele “šljive”- pojela ga u krevetu Milesa pevačica. - Što si joj dao da te tako pojede, trebao si joj staviti korpu na usta, vidiš da izgledaš ko da si se klao s kerovima, kaže mu Sreja pod tušem dok se Zoran smeška. Razmišljao sam tada kao sedamnaestogodišnjak pod tušem, dok sam posmatrao Zorana kao detlića šarenog po celom telu, kako je uopšte moguće da žene budu tako krvoločne u krevetu, sve dok me jedne godine u kruševačkom hotelu Rubin tadašnja striptizeta Rubinovog bara nije “unakazila” gore nego Milesa Zorana. Zoran je imao urođenu prirodnu snagu i talenat za fudbal, kojem dok je bio mlad nije trebao nikakav trening, on je mogao stalno i bez treninga da odigra pola sata i bilo je dovoljno da sam reši utakmicu. Respektovali su ga i cenili svugde gde god se pojavi bio je zaista redak dasa, koji je umeo i znao i da se ponaša u svakoj situaciji. Posebnu draž činile su turnirske utakmice sa FK “Bratstvo" iz Bratunca i FK “Rudar" iz Srebrenice kada su bili državni praznici, 25. maj, Dan mladosti kojim se obeležavao turnir u fudbalu u Bratuncu, i 27. jula Dan ustanka Bosne i Hercegovine gde je turnir u fudbalu bio u Srebrenici. Na tim turnirima koji su se održavali svake godine gostovale su jake ekipe iz Zvornika, Tuzle, Vlasenice, Bajine Bašte, Užica gde je ljubovijska “Drina” često osvajala turnir. Sećam se jednog turnira za 27. jul u Srebrenici gde je gostovala tuzlanska “Sloboda” tada prvoligaš u skoro najjačem sastavu: Bevanda, Veselinov, Ivoš, Miličić, Pašić. Finalna utakmica tuzlanske “Slobode” i FK “Drine” bila je zbog Zorana “Krnje” prava poslastica jer su svi sa obe strane reke izuzetno poštovali i cenili Zorana. Taj dan na stadionu “Rudara” u Srebrenici bilo je nekoliko hiljada gledalaca koji su se penjali i na okolno drveće da bi gledali utakmicu. Svi su došli na utakmicu da gledaju kako će se Zoran "Krnja" nositi na terenu s tadašnjim prvoligaškim igračima tuzlanske ”Slobode”. Pobedili su nas sa 4:1 ali im je "Krnja" dao nezaboravan gol iz slobodnog udarca i imao nekoliko propuštenih lepih šansi. Odigrao je tu utakmicu tako dobro da su ga na kraju utakmice gledaoci sa terena ispratili velikim aplauzom, a tada čuveni prvoligaški fudbaler Ivoš, koji je pre “Slobode” igrao za novosadsku “Vojvodinu”, otišao je zajedno s Krnjom podruku u svlačionicu. - Imaš Prle dobar sat, kaže mi Zoran dok sedimo kod „Cikasa“ u Zelenom vencu. - Baš mi se neobično sviđa, koliko si ga platio?, pita me Krnjo. Ne znam baš tačno, ali mislim da je bilo nešto malo više od petsto maraka. - Mnogo je to za nas ovde, da je jeftiniji pa da ti dam pare da mi kupiš takav. Ukapirao sam da je Krnjo voleo lepe satove i razmišljam da mu prvom prilikom kupim i poklonim jedan sličan onom koji sam ja imao. Prošlo je možda godinu dana od tada, naiđem u jednoj prodavnici satova u Beču, na mnogo lep, moderan sat, sličan onom koji sam i imao, ali ne toliko skup kao moj, setim se „Krnje“ i rešim da ga kupim. Uskoro, kada sam došao u Ljuboviju, nađem ga da sedi s društvom u restoranu kod Đure na stadionu „Drine“. Kažem mu da sam mu doneo sat i ako mu se sviđa može da ga zadrži kao poklon od mene. Hoće da mi da pare, uporan je, pita koliko sam ga platio, vadi novčanice iz džepa. - Nemoj Prle, baš mi se sviđa, hoću da ti dam pare, koliko si ga platio? - Ne dolazi u obzir, jer sam ga kupio i namenuo ti ga kao dragu uspomenu. Možeš da platiš piće, i to je sve, ima dosta razloga koji nas vezuju, a to je moja pažnja prema tebi, kažem mu dok mu dajem upakovan sat. Prihvati Zoran na kraju moj poklon, popismo tu po nekoliko pića, promenismo kafanu, i to veče smo u kafani kod „Džige“ ostali do četiri ujutro. Zoran je bio vrlo zanimljiv sagovornik pun finih manira, i s njim u društvu nikada nije bilo dosadno. Vreme je brzo prolazilo, tako da smo iz kafane uvek poslednji odlazili kući. Zoran je u svakom društvu bio pravi sagovornik, solidnog znanja i opšteg obrazovanja, s njim se moglo pričati o različitim temama. Bio je strastveni partizanovac, a politički opredeljeni rusofil, gde je često za kafanskim stolom u nekim nezaobilaznim političkim diskusijama uvek branio interese velike Rusije. Prošlo je nakon toga možda desetak godina, sretnemo se ponovo u kafani, i vidim da nema sat koji sam mu poklonio na ruci, već nekakav drugi. Pitam ga gde mu je sat, a on mi kaže da su mu ga ukrali iz kamiona kada je bio na putu u Kruševcu. Kaže da mu je bilo jako krivo, i da je primetio da ga nema tek kada je po povratku svratio da ruča u kafanu u Mrčajevcima. Posle nekog mog poslovnog putovanja u Nemačku, u Karlsrueu vidim u izlogu neko 100 % pojeftinjenje satova i uđem u prodavnicu da pogledam. Vidim u vitrini skoro isti onakav, formom sličan sat koji sam Zoranu poklonio, upola jevtiniji nego što mu je bila regularna cena. Rešim da ga kupim i da mu odnesem prvom prilikom kada budem išao za Ljuboviju. Ostavim ga u stanu u Beču u vitrinu, ali pri mom prvom odlasku za Ljuboviju zaboravim da ga ponesem, ali ga tada nisam ni sreo; mislim da mi je neko rekao da je bolestan i da je u lozničkoj bolnici. Kada sam nekoliko meseci nakon povratka u Beč uobičajeno pozvao moju Maju u Ljuboviju rekla mi je da je Zoran „Krnjo“ umro negde kod Užičke Požege na putu, u toku vožnje. Dugo mi je taj sat neraspakovan stajao u vitrini, sve dok ga u nisam poklonio za rođendan jednom mom dragom prijatelju, koji se takođe zove Zoran. Bilo mi je jako žao da mu taj sat nisam dao, i što ga dok je bio živ, nisam imao priliku bar još jednom da sretnem. Zoran Joković „Krnjo“ se preselio na ljubovijsko groblje kao i mnogi poznati Ljubovijani iz tih posleratnih vremena, ali je ostao duboko urezan u sećanju mnogim Ljubovijanima, koji ga i dan-danas u različitim situacijama pominju. Ponekad kada sam na ljubovijskom groblju svratim do mesta gde Zoran večno počiva i gledajući ga na slici nadgrobnog spomenika uvek razmišljam, kakav je to muškarac i dasa bio, i veličina čoveka koja se retko rađa. Zoran „Krnjo“ je nezaboravno obeležio jedno divno posleratno ljubovijsko vreme, kao poseban čovek koga su svi Ljubovijani poštovali i voleli, i koji će uvek živeti u legendi, koja će se sigurno godinama prenositi s generacije na generaciju.
Posted on: Fri, 26 Jul 2013 21:37:16 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015