T. J. ODGOVOR NE POSTOJI Dug i spor letnji dan. Vazduh težak čini se, oko vrata mi se veša, nos mi zapušava, na glavu mi se penje, i zakiva me za tlo. Od njega ne mogu ni prstom, ni mišlju, ni pogledom. Pred veče – pljusak. Moja baba zaliva baštu. Nekoliko zalutalih mlazova vode, moju zavesu prikiva za okno prozora. Onda vidim kako se nad kućom združuju oblaci, čini mi se da ih je baba, štrikom, kao čarobnim štapićem, ukrstila na nebu. Pljusak zaigra po limenom tremu. Niz oluke kapne voda i mrak... Pred mojom kućom baba podbočena, pljucka po cveću. I vrag bi rekao da je dosta zalivanja za danas, ali, ubedi ti babu. Pred prodavnicom musava deca. Gacaju po barama, pitam se koliko je duboka i koliko je bistra ta voda u njihovoj mašti... Kada me spaze, onako mokri pojure ka meni. Pište mi u rukav, vešaju mi se o noge, brišu sline o moje nogavice. Traže. Ako im dam što traže, trebaće im još. Razmišljam o tome kako bi bilo da se ja njima okačim o lakat ili koleno... pitanje je ko bi onda kome imao manje da udeli. Kažem jednom: Sram te bilo, što sline ne brišeš o svoju nogavicu, nego o moju? Tako ih zbunim. Taj jedan što je brisao sline o mene je jedini i nosio pantalone. Ostala deca su, zagledajući malo jedno drugome krvava kolena i blatnjave nokte na nogama shvatila šta su to nogavice, zatim obgrlila svog druga, počevši redom da se useknjuju u njega. Ja sam, iskoristivši ovo slučajno slovo o ličnoj higijeni, šmugnula u prodavnicu, izgubivši se između toalet papira i fižidera sa velikim krvavim komadima neke životinje. O mene se očeša poznat glas. Zarobljeni duhovi između nas, za trenutak, igraju pred mojim očima, onda se vrate u svoje mrtvilo između rafova. Uz grlo mi se penje gorčina dok sam odlučujem da je ne pozdravim. Ta bi gorčina na jeziku postala nepodnošljiva, morala bih da je ispljunem, a baš ovo poznato lice bi bilo mesto na kom bi se taj moj gorki ispljuvak zadržao. Glas je još koji put zazujao negde oko moje glave. Poučena iskustvom, zabijam svoju glavu u plastičnu korpu. Napolju se spotičem o jedno musavo dete. Ono ne traži ništa, samo me gleda. Gleda, i nešto pita. Pružam mu kovanicu: Nećeš? A šta hoćeš? Dete i dalje ćuti, samo svojim malim prljavim prstom pokazuje na sapun u mojoj kesi: A šta ću ja? pitam ga. Ono slegne ramenima, i otrči. Kasno izvlačim sapun iz najlonske kese, dovikujem ga – ono je već dobilo odgovor na svoje pitanje. Koračam kući a za mnom se, mesto musave dece koju sam očekivala (jer takva na odustaju lako), vuku pitanja o poznatom licu koje sam izbegla. Čekaju da im udelim neki, makar kakav odgovor. Htela sam, još u prodavnici, da ih potisnem, da ih zajedno sa mojim i njenim nepomirenim duhovima, uguram pod rafove. Ali izgleda da svako od nas deo prošlosti vuče za sobom. Nešto što nismo zaboravili, ali ga se ne sećamo. To nam katkad promakne pred očima kao duh, s poznatim likom, mirisom, mestom, rečju, ili čime god, zaživi, i onda nestane. Tako sam shvatila da ta minula neodgonetnuta prošlost koja je prhnula za trenutak među nama nije ostala tamo gde se kao iskra pojavila, nego živi pod mojim skutom, hrani se mojim zalogajima, spava u mom krevetu, i verna mi je, na kome god putu. Nisam je izbegla i ne mogu je zaobići, čuči mi pred kapijom, kao mali musavi prosjak kojem nisam udelila. Čeka da je primim, prihvatim, umijem. Hoće li mi, ako joj udelim odgovor kao izlizanu kovanicu prosjacima, biti lakše? Hoću li je umiriti, ili ću to uraditi sa svojom savešću , iako znam da je novac koji udeljujem onima koji nemaju ništa, koji se sami o sebe ne mogu ogrebati ni za jedno postojanje, bezvredan…
Posted on: Fri, 28 Jun 2013 17:53:14 +0000