TAKING WOODSTOCK by Ang Lee Uvek sam se ježio od umetnika koji se polomiše pričajući kako je njihovo novo delo potpuno različito od prethodnog. Naime, ako to nije očigledno, džaba svako objašnjenje, a pogotovo ukoliko je različitost uočljiva. Američki reditelj tajvanskog porekla Ang Lee ne spada među te koji objašnjavaju kako je njegov novi film sasvim drugačiji od prethodnog, iako spada među reditelje koje je vrlo teško definisati po žanru, tj. na prste jedne ruke možemo izbrojati mainstream reditelje kojima se filmovi toliko međusobno razlikuju. Ang Lee nema potrebu da nam prodaje maglu u intervjuima, on sve objašnjava samim filmovima. U dosadašnjem opusu, bavio se klasicima engleske književnost (Sense and Sensibility), memlom američke srednje klase sedamdesetih („Ice Storm“), istočnjalkom mitologijom („Crouching Tiger, Hidden Dragon“), akcionim superherojima („Hulk“), gej kaubojima („Brokeback Mountain“), špijunažom u Drugom svetskom ratom protkanom erotskim nabojem („Lust, Caution“) i konačno Vudstokom („Taking Woodstock“). Svaki od ovih filmova je priča za sebe, a opet svaki od njih ima rukopis istog čoveka. To što je Leejev poslednji film „Taking Woodstock“ doživeo srpsku premijeru sedam meseci nakon američke i što još uvek nije na našem bioskopskom repertoaru je kuriozitet svoje vrste, ali svakako nije razlog zbog koga bi trebalo da propustite ovaj film. DVD je izdat mesecima pre prikazivanja na Festu, a samim tip je vrlo dostupan na internetu. Ipak, ako niste još videli ovaj film, preporučio bih vam da sačekate još par nedelja pre nego što ga skinete sa neta, sve u nadi da će domaćim distributerima ipak sinuti neka niskovoltažna lampica u glavi i da će uvrstiti „Taking Woodstock“ u repertoar, pa makar godinu dana nakon svestske premijere. Kao što sam naslov sugeriše, „Taking Woodstock“ se bavi legendarnim muzičkim festivalom i to iz ugla lokalnog marginalca. Pomalo smušeni Elliot Teichberg (kog igra stand-up komičar Demetri Martin) je dizajner koji se vratio iz Njujorka u svoj rodni gradić Betel kako bi pomogao roditeljima u vođenju skromnog motela (inače, scenario je adaptacija istoimene knjige originalnog Elliota Teichberga). S obzirom da je i sam pokušao da napravi neku vrstu muzičkog festivala, tako što je puštao ploče na travnjaku ispred motela dok bi malobrojni gosti sedeli na travi i slušali, kada je saznao da je obližnji gradić Volkil odbio organizatore Vudstoka, Elliot nije časio ni časa. Stupio je u kontakt sa osnivačem Vudstoka Michaelom Langom (kog igra pomalo bezlični Jonathan Groff), povezao ga sa lokalnim farmerom Maxom Yasgurom koji mu je za nimalo „hipi“ iznos iznajmio svoje livade za festival, čime je istorija mogla da počne. Iako film govori o Vudstoku, u njemu nećete videti nijedan bend, nijednu svirku jer to jednostavno nije tema kojom se Lee ovde bavi. S obzirom na to da je Elliot gej in closet, ovo je između ostalog i priča o njegovoj ličnoj borbi sa sobom i konzervativnim okruženjem, što je svojevrsan omaž celog šezdesetosmaškoj generaciji koja tih godina napušta closet (kad smo već kod omaža, obratite pažnju na podeljen ekran u nekoliko kadrova, čime Lee šalje pozdrav Michaelu Wadleighu, autoru legenardnog dokumentarca „Woodstock“ iz 1970). U toj borbi mu pomaže bivši marinac a sada transvestit kog igra sjajni Liev Schreiber. Onu drugu stranu predstavlja Sonia, Elliotova majka, možda najupečatljiviji lik u filmu (koju je maestralno odigrala Imelda Staunton). Ona je konzervativna, alava na pare, tj. samo što ne naplaćuje vazduh u motelu (treba li reći da je Jevrejka?), dok je Elliotov otac Jake sušta suprotnost njoj. Iako na početku deluje da je Jake fazonu „da, draga“, kako film odmiče primećujemo da će i on doživeti svojevrsnu katarzu prouzrokovanu ludilom zvanim Vudstok. Pre nego što pogledate ovaj film pokušajte da zaboravite da je Michael Lang kasnije bio menadžer Tarkana i Billy Joela ili da je Vudstok generacija džointe zamenila aktn tašnama i blekberi telefonima – „it’s just a way of the world“, kaže stih jednog od originalnih učesnika Vudstoka. „Taking Woodstok“ nije epohalan, nije sasvim lišen klišea, a sigurno nije ni najbolji film kog je Lee snimio, ali ćete definitivno imati osmeh na licu kada krene odjavna špica (osim ako vam omiljeni žanr nije horor). Ovo je topla priča o ljudskim odnosima, entuzijazmu i vremenu kada se mislilo „da se može sve“. Lee je savršeno dočarao kraj šezdesetih i miris bezbrižnog leta. Glumačka ekipa, predvođena simpatičnim Martinom, i sa izuzetkom neinspirisanog Groffa, je sasvim solidna. Drugim rečima – ukoliko još niste videli ovaj film, a imate priliku, nikako je nemojte propustiti. * beatnsound.rs 2010.
Posted on: Thu, 27 Jun 2013 14:36:47 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015