U stanu na poslednjem spratu solitera Sviđa mi se ideja o tome da živim sama. Ne bi mi bilo teško da zaspim u ponoć, probudim se sabajle, odmorna, onda skuvam sebi kafu i sa šoljom u jednoj ruci i cigaretom u drugoj gledam kroz prozor kako se ljudi polako bude i kreću na pijacu. Ne bih se prenemagala oko toga da uradim i poneku vežbu, čisto da ostavim ovo telo kol’ko-tol’ko funkcionalno. Onda uključim kompjuter, proverim poštu i počnem da pišem. Postoji nešto čudno kod ljudi kada ostanu sami – često se ulenje. Verovatno smo presocijalna bića, pa nam svaki trenutak proveden u samoći pada teže od sedenja u lošem društvu. Mislila sam da sam i ja jedna od takvih, ali verovatno sam pogrešila. Nema „takvih“, ima samo onih koji su nesigurni i onih koji taj luksuz ne mogu sebi da priušte. Baš tako, nesigurnost je privilegija. Biti nesiguran u ovom surovom svetu je nešto što mogu samo „tatini sinovi“, jer oni ne moraju toliko da se bore. A i to „toliko“ je diskutabilno, doduše. Ako želim da postanem iko onda ne smem sebi dozvoliti da budem nesigurna. Nevolja je u tome što te ljudi, jako bliski tebi, čine da se osetiš loše, da se pokolebaš. Pa iz toga i dolazi ta ulenjenost. Mislim da je to, pre svega, zato što ljudi ostanu bez energije od tol’ke nesigurnosti i pokolebavanja. Ovako sama, daleko od svih onih koji mi savijaju kičmu, nalazim pomalo i neki mir. Možda ga nađem i pomnogo u nekom trenutku, ali bolje da ne preterujem, rano je. Prevrtljiva je stvar taj „mir“. Nekad, kad se prelije iz čaše sa onom crtom gde piše dovoljno umesto 0,5l, ume da proizvede anksioznost. To sigurno ne bih želela. Ne, ovako je dobro. Čak mi ni krevet, koji, usput, nikad nisam nameštala, nije teško da namestim. Da, mogla bih da se naviknem da živim sama. Nedeljom, kao danas, bih se budila baš ovako rano, jer – zašto da ne?! Posle popijene kafe bih igrala do besvesti uz neku od pesama koja bi tada išla na Gradskom. Onda bih otišla u pekaru, kupila neki skromni doručak i jela u parku. Kasnije bih se istuširala i sredila ponešto po stanu. Možda bih promenila raspored, a onda mi se ni taj ne bi svideo pa bih vratila sve na staro. Uradila bih slike da budu zaista slike koje se drže u ruci i mogu da se pocepaju, a ne izbrišu i onda bih takve lepila na zid. Ne bi to bile neke bog-zna-kakve slike, ništa lično samo lepi prizori koje sam videla ili neki obični, nepoznati ljudi koji plešu, šetaju ili prosto stoje čekajući na nešto. I verujem da ne bih imala televizor, šta će mi? Namerno bih dizala roletne, za promenu, neka uđe svetlost. Prala bih i sudove, ne bi mi teško palo. Imala bih: dve kašike, dve viljuške, dva duboka, dva plitka tanjira, dve šolje, dve čaše... i sve ostalo po dva. Nije to zato što će mi neko dolaziti u goste, to se podrazumeva, biće svega po dva za onog ko ostane izvan tog „gost“. Pa šta ako želim da neko ostane?! Da, mogu da se naviknem da živim sama, dok još neko ne odluči da isto tako živi sam, samo sa mnom.
Posted on: Sun, 15 Sep 2013 08:18:07 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015