Za sve koji su rođeni 1950-tih, 60-tih, 70-tih i 80-tih !!! Prvo, preživeli smo i rođeni smo "regularni", iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes. U to vreme upozorenja u stilu "čuvati daleko od domašaja dece" na bočicama sa lekovima, vratima i ormarima nisu se čitala svaki čas, a negde nisu ni postojala. Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolšuama. Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo Koktu i Kolu sa našim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga. Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove koji su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU, NA SVEŽEM VAZDUHU Izlazili smo iz kuće ujutro i nismo prestajali ceo dan da se igramo - žmurke, lastiša, školica, graničara, lopova i pandura, kauboja i indijanaca, nemaca i partizana, fantoma i svega ostalog što je samo dečija mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše. Neretko, nas niko nije mogao naći po čitav dan, pa je i roditeljska pljuska bila deo vaspitanja, a bez pomisli na zlostavljanje u porodici. I nikad nije bilo problema... Provodili smo cele dane spuštajući se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo svaki čas slati kod školskog psihologa i pedagoga, pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu u školskom dvorištu... Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne telefone, kompjutere, internet, chat rooms....... MI SMO IMALI PRIJATELJE I MI SMO ZNALI BEZ IKAKVOG DŽEPARCA DA SE DRUŽIMO Padali smo s drveća, znali da se posečemo na staklo, da slomimo zub, nogu ili ruku , ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili utvrđenja od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova i kaubojskih romana i sve smo to preživeli bez posledica! Vozili smo se biciklom ili peške dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon! Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji čovečanstva ! Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo živeti s tim ! I ti pripadaš toj generaciji? ČESTITAM! MOŽDA ĆES ŽELETI DA PODELIŠ OVO S OSTALIMA KOJI SU IMALI SREĆE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO ŠTO SU ADVOKATI, DRŽAVE I VLADE POČELE DA ODREĐUJU KAKO TREBA ŽIVETI ! Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.
Posted on: Tue, 25 Jun 2013 05:53:34 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015