Čast mi je da predstavim priču o vinu iz pera Prijatelja Dr Slaviše Orlovića,Profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Da je sreća pa da se ovakvim igračima poveri priča o Župskoj berbi,Boginji župskih vinogradara,no što se njome godinama bave diletanti i amateri. Slaviša Orlović VINO I KULTURA Gotovo da možemo reći da su vino i vinogradarstvo stari koliko i čovek. Loza je "drvo života", "božansko drvo" ili "rajsko drvo života". Grožđe je plemić među plodovima. Vino se smatra najplemenitijim pićem koje čovek koristi. Vino je “božanska kapljca”, “piće bogova”, "piće nad pićima", "nektar božanski", "gospodsko piće", odnosno “napitak božanskog porekla”. Ljubitelji vina su enofili ili vinoljupci. Verovanje da vino poseduje moć da uzvisi čoveka, mamilo je filozofe, pesnike i ratnike. Postoji izreka da je “vinova loza majka vina, zemljište otac a klima njegova sudbina”. Klement Aleksandrijski piše: “Kad kažem loza, mislim alegorijski na Gospoda, posredstvom uzgajanja, što je trud razuma, jer sok što struji u lozi, svetlo je Duha”. U mnogim antičkim predanjima i mitovima loza je izraz besmrtnosti i večne mladosti, dok je vino smatrano otelotvorenjem svetlosti, mudrosti i duhovne čistote. Vino se istovremeno tretira kao hrana, kao lek i kao piće. Plutarh kaže: “Vino je od svih pića najkorisnije, od svih lekova najukusnije i od sve hrane najprijatnije”. Smatra se da su bogovi učili ljude veštini pravljenja vina; Oziris Egipćane, Amon Libijce, Dionis Grke i Bahus Rimljane. Prema grčkoj mitologiji, na brdu Nisa Dionis je otkrio vino, zbog čega ga i danas najviše slave. On je ploveći poneo sa sobom vinovu lozu, učio stanovništvo vinogradarstvu i širio kult vina. Vinova loza je bila deseto drvo u svetoj godini drveća, kome je odgovarao mesec septembar, doba vinskih gozbi. Dionis je kod starih Grka bio prijatelj muza, bog vina i vinogradarstva. Prema Plutarhu, Dionis “nije samo bog rastinja, vinove loze, vina i plodova”, već i “onaj koji širi radost u izobilju”, a Hesiod će reći da je on “genije soka i mladosti, bog oslobađanja, bujnosti i napredka”. Glavni putokaz u tumačenju Dionisove tajanstvene istorije, prema Robertu Grevsu, je širenje kulta vina po Evropi, Aziji i severnoj Africi. Po Grevsu: “Vino nisu pronašli Grci: izgleda da su ga najpre uvozili u vrčevima sa Krete. Divlja loza je rasla na južnoj obali Crnog mora, odakle se vinogradarstvo proširilo kasnije na planinu Nisa u Libiji, preko Palestine, do Krete; do Indije je došlo preko Persije, a putem kojim se u bronzano doba trgovalo ćilibarom, stiglo je u Britaniju. Vinske orgije u Maloj Aziji Palestini, kao i kanaanitska gozba Tabernakula, u početku božanska orgija, bili su obeležene manje-više istom ekstazom kao i pivske orgije u Trakiji i Frigiji. Dionisova se pobeda sastojala u tome što je vino svuda potiskivalo ostala toksična pića”. Prema nekim izvorima, kulturu vinove loze su na Balkan preneli Tračani iz Male Azije, a na obale Jadranskog mora Feničani i Grci. S pravom Margaret Jursenar kaže u “Hadrijanovim memoarima”: “…sve najlepše što su ljudi kazali, rečeno je na grčkom jeziku”. Poznato je da se vino uglavno vezuje za uživanje, zadovoljstvo i čulnu prijatnost, odnosno hedonizam. Različita viđenja ovog pitanja kod filozofa ili u filozofiji, najbolje se mogu videti kod dve Sokratovske škole: Kirenske i Kiničke (Ciničke). Prvu predstavlja Aristip iz Kirene, koji je u spoznajnoj teoriju senzualist a u etici hedonist. Po njemu, samo mudrac zna da uživa. Neprijatni oseti koji izazivaju trpljenje, zli su, a prijatni, čiji je cilj zadovoljstvo – dobri su. Sreća je, po njemu, osećanje zadovoljstva i naslade, ali se mudrac ne potčinjava zadovoljstvima, već njima gospodari, tj. racionalno uviđa konkretnu korist pojedinog zadovoljstva. Načelo ove škole je – što više zadovoljstva, što manje zla, ali da ne robujemo zadovoljstvima. Druga, Kinička škola, poznata je po Antistenu i Diogenu. Oni su zagovarali jednostavan i oskudan – asketski život. Njihovo učenje zasniva se na svođenju potreba na minimum. Diogen je uglavnom poznat po tome što je spavao u buretu (naravno praznom). Otuda grafit: “Diogen je prvi prdnuo u čabar”. On je govorio da sudbini suprostavlja odvažnost, zakonu – prirodu i strasti – razum. Kada mu je, dok se sunčao na Kronionu, prišao Aleksandar i rekao: “Zatraži što god želiš!” – Diogen je rekao: “Skloni mi se sa Sunca!”. Poznato je, takođe, i da je danju palio sveći i govorio: “Tražim čoveka!” Stari Rimljani su boga vina zvali Bahus, što danas figurativno označava i dobrog vinopiju i bekriju. Bahijadama ili bahanalijama se nazivaju svetkovine, orgijske i mitske svečanosti u čast Baha – boga vina i plodnosti. Smatra se da su se granice velikog Rimskog carstva prostirale sve dokle i granice vinove loze. Divlja germanska plemena koja su pohrlila u zapadni deo, za vino nisu marila jer im je pivo bilo i ostalo draže. Vizantinci su uživali u fino rashlađenim belim vinima i na podrumskoj temperaturi serviranim crnim vinima. Crno vino postavljeno je u epicentar vere i kulture i uzdignuto na liturgijski nivo. Crveno (crno) vino simbolizuje Hristovu krv. Hrist(os) je, prema predanju, na Tajnoj večeri vino pretvorio u krv kao simbol života. Zato se crveno (crno) vino, osim uz jelo, koristi pri skoro svim crkvenim obredima, na slavama, sahranama i svečanim prilikama. Odabir pravih vina (kao i pravih žena) čulom sopstvenog ukusa, samo je po sebi uživanje. Kardinal Rišelje, sklon uživanju lepo je to sročio: “Ko ne pije vino uz obrok, lišava sebe užitka. Ko pije pogrešno vino, kvari užitak sebi i drugima.” Latini su upozoravali “In vino veritas“ (Istina je u vinu). Poznato je da vino popravlja raspoloženje i daje reči ali ume i mudroga da pobudali, jer, pijan ne čuva tajne. Ipak, treba se držati starog vina i starog prijatelja. Jedan grafit poručuje: “U vinu i ženama ne treba preterivati, dovoljno ih je samo uzimati u obilnim količinama.” O vinu i ženama uvek iznova učimo da ništa o njima nismo naučili. U čaši vina može se ogledati deo prijatne klime i pejsaža vinogorja iz kojeg potiče. Vino traži, ali i stvara posebnu atmosferu; jedna flaša, dve čaše i jedna dama, na primer. Uz vino se lakše osvajaju lepe dame i novi horizonti. Ponekad se lakša savladava melanholija. Dis je pevao: "Ne marim da pijem al sam pijan često, u graji bez druga, sam kraj pune čaše, zaboravim zemlju, zaboravim mesto, na kome se jadi i proroci zbraše". A Hemingvej je rekao: "Razuman čovek je ponekad prisiljen da se opije da bi preživeo sa budalama". Vino je piće sa blagotvornim dejstvom. Ono ima degustativnu vrednost, ali isto tako spiritualnu, čak i metafizičku. Međunarodni medicinski kongres je 1957. godine utvrdio neškodljive dnevne doze vina: "Za muškarce do 0,7 litara dnevno, za žene i omladinu stariju od 14 godina pola litre, a fizički radnici mogu popiti i po litru vina dnevno". Vino u sebi sadrži 12 vitamina (najviše B, B1, B2, B6, B12), 32 (27) aminokoseline, 14 organskih koselina (limunske, jabučne, vinske), 22 oligoelemenata (kalcijuma, magnezijuma i gvožđa), ili ukupno oko dvesta korisnih sastojaka. Jednom litrom vina u organizam se unese oko 2300 džula. Pije se kao aperitiv, uz glavno jelo i sa poslasticama. Kod nas kao da preovlađuje pogrešno uverenje da je vino alkoholni napitak a ne prehrambeni proizvod. Vino se ne pije kao voda već se gustira i kuša. Svako vrhunsko vino mora imati vinski duh (spiritus vini), - specifičnu vinsku osobinu. Italijan Matioli, u svojim "Razgovorima" iz 1555. godine je zapisao: "Vino je zaista blago (slatko), umilno, nežno, prijatno piće, prava hrana za naše telo, obnavlja duh, razveseljava srce, podstiče sve sposobnosti, telesne funkcije, ali je i vrhovno božanstvo pijanca. Svako preterano ispijanje vina donosi teške bolesti. Ako se pije umereno, blagotvorno deluje na telo, jača krv, poboljšava probavu i razmenu materija, jača duh, vedri intelekt, razveseljava srce, oživljava duh, pomaže rekonvalescentima, pojačava apetit, čisti krv, hrani ceo organizam, tera bolesti, koži daje prirodnu boju. Ako se pije u prevelikim količinama, bez poštovanja pravila (kao što to čine pijanci), hladi celo telo, guši prirodnu boju, kao kad se mala vatra guši ako se na nju stavljaju velike cepanice". Vino, dakle zrači istinom, snagom i zdravljem. Rasturanjem naše zemlje stvorene su nove granice. Sada u inostranstvo moramo da nabavljamo Dalmatinska i Makedonska vina. Nad Kosovovinom je protektorat, a i do Vranca se sve teže dolazi. Slobodno možemo reći da oni koji znaju da uživaju u dobrim vinima, granice nikada nisu ni poznavali ni priznavali. A ovi drugi svoj identitet traže u viskiju, votki, vinjaku ili rakiji. Dobra vina i domaća rakija, vezani su za tradiciju srpskih manastira. Crkva, za razliku od rakije koju smatra pićem, crno vino smatra hranom. Dozvoljeno je piti umereno, radi proslave pa i utehe, ali nije dozvoljeno opijati se. Pri opijanju, važno je održati trezvenost i voditi računa da uzimanje pića ne pređe u strast. Ne kaže se slučajno: “Prvo sam ja pio vino, pa je vino pilo vino, pa je vino pilo mene.” Vino je oduvek pratilac ljubavi i opuštenosti, mudrosti i poetičnosti. Sa vinom su i Bahus i Venera jedno drugom u zagrljaj hrlili. Uz vino su nastajali i veliki heroji i veliki buntovnici, i velike ideje i velika poezija. Vino se dovodi u vezu sa slobodom stvaralačkog čina, sa uznošenjem i uzvišenošću. Đura Jakšić kaže:"A što više vina pijem, To veliča jade; Skočim katkad, da razbijem Čašu u komade;.." ("Katkad", 1858) Ili: "`Vina, Mila!` orilo se Dok je Mila ovde bila; Sad se Mila izgubila. Tuđe ruke vino nose, Ana toči, Ana služi, Al za Milom srce tuži. ("Mila", 1856, Đura Jakšić)) Šarl Bodler je o vinu, između ostalog, napisao: “… Duboke radosti od vina, ko li vas nije okusio? Ko god je imao grižu savesti da smiri, uspomenu neku da domami, bol da utopi, kule u vazduhu da sagradi, najzad, svi su vas dozivali, tajanstvenog boga skrivenog u loznim sokovima. Kako su ogromne te vinske čarolije, obasjane unutrašnjim suncem! Kako je istinska i žarka ta druga mladost koju čovek crpe u njemu! Ali kako su i opasna i strašna njegova gromovita sladostrašća i razdražujuće opčinjenosti. Pa, ipak, recite, po duši i po savesti, vi, sudije, zakonodavci, svetski ljudi, svi vi koje sreća čini blagim, kojima bogatstvo čini vrlinu i zdravlje pristupačnim, recite, ko će od vas imati nemilosrdne hrabrosti da osudi čoveka što pije nadahnuće?”. O vinu, kao i o ženama, pesnici i filozofi su spevali najlepše ode i hvalospeve. Verovatno nije slučajno što je 14. februar istovremeno - Dan vinogradara - Sveti Trifin i Dan Zaljubljenih -Sveti Valentin. Voleti vino i voleti uz vino to je nešto najlepše, kao što voleti i biti voljen, znači osećati sunce sa obe strane.
Posted on: Sat, 17 Aug 2013 12:02:56 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015