"Priče iz Ljubovije" MILENKO Berlinski zid novembra 1987. godine - granica sa Istočnom Nemačkom. "Gvozdena zavesa" Istočne Evrope; građevinsko čudo komunističke epohe, simbol Hladnog rata Istok-Zapad. Bio sam na Brandenburškoj kapiji 1989. na sedam dana pre nego što će početi da ga ruše. Posmatrao sam iz Zapadnog Berlina kako televizijske ekipe dežuraju pored zida. Osećalo se po nekoj čudnoj tišini u vazduhu da će se nešto krupno desiti. Desetak godina kasnije sedim u bašti restorana u ulici Unten den Linden („Pod lipama“) sa gospodinom Krečmerom. -Tu istorijsku noć bio sam na službi kao kapetan pogranične službe vojske Nemačke Demokratske Republike (DDR-a). Pravila službe su strogo nalagala da se u konfliktnim situacijama puca. Niko’odozgo’ nije naredio drugačije, a tu noć niko ni s jedne strane zida nije ispalio ni metak. Promenila se istorija bez kapi prolivene krvi; istorijsko čudo na kraju ovog veka u režiji kosmosa. Možda to ipak neko odozgo vuče konce, razmišljam dok mi gospodin Krečmer priča neke interesantne detalje rušenja Berlinskog zida. Prelazim iz Zapadnog u Istočni Berlin - pasoška kontrola. - Parkirajte desno i sačekajte!, kaže namrgođeni oficir dok mi iz ruke uzima jugoslovenski pasoš. Nema puno auta, ali se uvek dugo čeka. U Istočnoj Nemačkoj imam posao preko austrijske firme kao podizvođač, i već sam dve godine prisutan na različitim gradilištima po celom DDR-u. Zapošljavamo moj partner i ja i do stotinak radnika; varilaca i montera koji rade po hemijskoj industriji, rafinerijama, termoelektranama. Na ovom prelazu iz Zapadnog u Istočni Berlin i drugim, prelazim često i pun mi je pasoš pečata tako da skoro svake godine u konzulatu u Beču menjam pasoš. Uveče kada zasijaju noćna svetla Zapadnog Berlina, tuga je pogledati Istočni Berlin kako sablasno izgleda iz onog komunističkog mraka. Ta bleštava svetla noćnog života i uličnih reklama, koje su obasjavale nebo iznad grada sa one strane zida, ubijale su u pojam mladi svet kada bace pogled preko zida. Nas Jugoslovene na granicama Istočne Evrope nisu voleli oficiri i policajci ali nas je narod svugde obožavao, posebno žene. Mogao si na nekoj zabavi da uzmeš za ruku svaku koja ti se sviđa, i ne verujem da neka ne bi pošla s tobom. U tadašnjoj Istočnoj Evropi bili smo im kao narod i država ideal, a kao muškarci i kavaljeri poželjni u svakom ženskom društvu. Kladio sam se u hiljadu maraka da ne mogu da mi u poznatim kafe-restoranima ili diskotekama nađu zgodnu Čehinju, Poljakinju ili istočnu Nemicu koja nije spavala s nekim našim momkom. Samo u našem konzulatu u Pragu bilo je kako se tada pričalo oko dve hiljade zahteva za alimentaciju od naših radnika koji su tih godina radili u Češkoj. Da je Tito tada sa jugoslovenskom vojskom okupirao ceo Istočni blok, mislim da ne bi bilo tako; ova švalerska invazija sa Balkana ipak je bila mnogo uspešnija. Najgore je bilo na mađarskim i granicama Istočne Nemačke, tu se znalo čekati usred januara na minus petnaest, i po pet-šest sati, u ugašenom autu. Ponekad su kada vide jugoslovenski pasoš znali da se iživljavaju, i da nas bez razloga drže po celu smenu. Nisu mogli da pobede zavist i ljubomoru, kada nas vide u kakvim autima se slobodno šetamo po Istočnoj Evropi. Granični prelaz kod Karlovih Vari, dva sata je po ponoći, idem s prijateljem za Poljsku - u tranzitu smo kroz Čehoslovačku. Pun mi je rezervoar goriva kako usput ne bih menjao marke po tom komunističkom, nikakvom, zvaničnom kursu češke krune. U pograničnoj zgradi iz kancelarije pored kontrolne prijavnice čuje se ženski kikot i muški smeh. Izađe posle pet minuta jedan od oficira iz te sobe, uze pasoše i gleda..,osećam da je pod alkoholom - verovatno je i pijan. Razumem ga, traži da promenimo po sto nemačkih maraka. Kažem mu da nema potrebe da smo u tranzitu za Poljsku, i da imamo pun tank goriva. Prilazi mi, nešto priča, unosi mi se u lice - razumem samo da psuje i pominje Tita. Hvata me za rame i hoće da mi zavuče ruku u unutrašnji džep kožne jakne. Ne razumem ga šta hoće, valjda pare iz džepa šta li; viče, pršti mu pljuvačka iz usta dok priča, treba mi kišobran da se zaštitim - ispljuva me pijana džukela. Kretoše mi žmarci uz noge, odgurnem mu ruku s mog ramena, i pitam ga već iznerviran, šta hoće sa Titom? - Ma, jebi se, nemoj da mi diraš Tita, i otkači se već jednom od mene! On zapeni još više. U to vreme mi smo bili ponosni Jugosloveni, i svi koji smo tada živeli napolju shvatali smo da nam je Tito bio najbolji jugobrend i pomalo smo zbog toga bili i kurčeviti. Na Istoku smo se ponašali kao holivudske zvezde; imali najbolji pasoš u Evropi, vozili dobra auta, oblačili se po skupim buticima, sedeli s najlepšim ženama. Kada su čuli galamu, izađoše iz one sobe dve žene u civilu s još jednim oficirom; drže čaše u rukama. Izvadi onaj pijani oficir pištolj, kada sam mu odgurnuo ruku, uperi ga u mene i tera me napolje iz zgrade prema graničnoj rampi odakle smo došli. Onaj drugi sa one dve Čehinje i moj drugar idu iza nas. Usrao sam se, mislim.., ako sad nešto pogrešim ubiće me. One dve kurve se sve vreme dok me goni prema graničnoj rampi, cerekaju i kikoću. Vadim iz unutrašnjeg džepa jakne novčanik i dajem mu, pričam nešto na češkom, koji je više poljski, da nisu pare problem, pokušavam da ga odobrovoljim dok me tera ispred sebe. Stadosmo pred rampu, objašnjavam mu da mi da auto da se vratim nazad preko rampe za Nemačku - ne reaguje. Priđe mu onaj drugi oficir, uhvati ga za ruku, opkoliše ih i one dve pijane Čehinje i vratismo se u zgradu. Promenismo na kraju po sto maraka, i oteraše nas da sedimo u autu i čekamo. Čekali smo do ujutro dok se nije promenila smena - tek tada su nas pustili da idemo. Mislim da su svi tada na Istoku sanjali Titovu Jugoslaviju a ne Italiju, Španiju, Holandiju, Švedsku ili neku drugu zapadnu zemlju. Mnogi ortodoksni komunisti na Istoku mrzeli su Zapad, ali im je sigurno svima u srcu bila Titova Jugoslavija. Sanjali su potajno da imaju takvu državu, koja nije ni na Istoku ni na Zapadu, a ima Jadransko more koje su voleli i obožavali najviše na svetu. Najviše su nas voleli Poljaci, posebno Poljakinje. Mislim da su sedamdesetih godina Poljakinje bile najlepše žene u celoj Evropi, kao naše devojke danas.Mogao si negde na žurci, kojih je bilo svugde, a živelo se dvesta na sat, da ugasiš svetlo i izvučeš bilo koju kao loz iz one gužve – ne bi bilo greške. Jedne godine u Vroclavu igra „Šljonsk“ s „Napolijem“ Kup Evrope, neko četvrtfinale - gori grad. Ja sam se u to vreme družio s tadašnjim reprezentativcem Poljske Sibisom, i još jednim fudbalerom; više mu se ne sećam imena, bio je strašan centarhalf, mislim da se zvao Kopicki. Obezbedio mi maleni Januš dve karte za utakmicu. Odem uoči utakmice sa Barbarom u tada poznati hotel "Novotel" gde su odseli fudbaleri „Napolija“ da popijemo piće, i da vidim atmosferu. U holu sede italijanski fudbaleri, sve poznate face sa televizijskih ekrana. Okolo u krug na foteljama: Orlandini, Katelani, Favaro, Burgnič, Espozito, Savoldi, pola tadašnje ekipe sedi u holu. Savoldi je tada bio najplaćeniji fudbaler u Evropi kao danas Ronaldo. Ova moja Poljakinja izgleda kao da sam je doveo sa Kopakabane, hoće Italijani da mi je otmu - ne skidaju oči sa nje. Kada kažeš da si Jugosloven već si svugde privilegovan, u hotelu, restoranu, kafeu u prodavnici, na ulici, privatnim posetama, jednostavno svugde gde se krećeš. Uđem u poznati frizerski salon na Rineku (trgu) u strogom centru Vroclava; dvadeset ljudi čeka na red. Kada me frizer video da sam ušao u salon, odmah me još na vratima pozdravlja. Prvi sam na redu, niko se ne buni; neprijatno mi je, ali sam se navikao. Pranje kose, feniranje, peglanje, masaža lica, skoro sat vremena profesionalnog tretmana, ne izađe ni jedna nemačka marka. Noćni život je za nas tada u Poljskoj bio bolji nego na Zapadu. Samo u Vroclavu su bila četiri noćna kluba gde je u programima od ponoći išao vrhunski striptiz, sa zgodnim školovanim striptizetama; pa u zimskim centrima Karpaču i Zakopanima, nekoliko izvrsnih noćnih klubova, koji su radili do pet ujutro. U diskoteci, noćnom klubu, bilo gde na žurci, svi piju celu noć na tvoj račun, ne može ceh da pređe pedeset nemačkih maraka, a tada je sto nemačkih maraka bila direktorska plata u Poljskoj. Nikada više tog života sedamdesetih neće biti u Evropi. Jednu noć u Vroclavu, povede me iz diskoteke kod nje kući Malgoška. Još i do dan-danas sećam je se po nekim lepim uspomenama, ostala mi je registrovana u memoriji. Plavuša.. visoka, lepa, savršenih oblina; nežna, obrazovana, prefinjena; ćerka generala, drugog po rangu u vojsci poljske Šlezijiske oblasti; mlađa je od mene skoro petnaest godina. Oficirska zgrada u poznatom delu grada, ispred zgrade sedi vojnik u kućici; izađe da proveri ko sam. Ulazimo u čist, sa oficirskim ukusom lepo uređen ogroman - sigurno četvorosoban stan. U vitrinama i na komodama puno kristala; koji sam i ja često kupovao po Poljskoj. Poljaci su u to vreme imali najbolji kristal u Istočnoj Evropi, koji se u prvoj klasi često kupovao ispod ruke. Ustajemo oko jedan sat popodne iz Malgoškine sobe, serviran sto za nedeljni ručak - cela familija na okupu. Kad sam prišao stolu da se predstavim, svi poskakaše iza stola, kao da je ušao generalov pretpostavljeni.Nisam mogao da se napričam o životu kod nas, koliko su me svi pažljivo slušali, jer su obožavali Jugoslaviju. General kada punim ustima izgovori Titovo ime, odluta negde pogledom, i samo se zadovoljno nasmeši kada me ponovo pogleda u oči. Malgoškina majka, tek neku godina starija od mene, ne skida oči s mog lica dok pričamo - vidim da me guta pogledom. Da smo nekim slučajem ostali nasamo samo na tren, imao sam osećaj da bi me napala. Bili su na neki čudan način svi zaljubljeni u nas Jugoslovene. Neponovljiva vremena. Sada, sa ove vremenske distance, tek vidim u kakvoj smo državi tada živeli, zahvaljujući istorijskoj slučajnosti, posle Drugog svetskog rata. Čekam skoro sat vremena, još uvek nema onog oficira da mi donese pasoš. U poslednje vreme primećujem da me duže proveravaju i ako sigurno imaju moj dosije, i uvid u moje celokupno kretanje. Primetio sam da je počelo od pre pola godine u Lajpcigu, dok sam imao vezu sa Helgom. Helga je, saznao sam to od nje na kraju, radila u Lajpcigu kao inženjer u Institutu za atomsku fiziku, a ličila je na tada poznatu filmsku glumicu Elke Zomer.Bila je plavuša, koja se nikada nije šminkala; prirodna lepota žene, zgodna zdrava - punokrvna ždrebica, koja se dugo godina bavila atletikom. Nikada kod nje u zgradu nismo ulazili zajedno. Ja sam moj BMW, na njeno insistiranje, uvek ostavljao u sasvim nekoj drugoj ulici udaljenoj od zgrade. Shvatio sam da ne želi da neko vidi auto sa stranom registracijom ispred njene zgrade, i da znaju da je u vezi sa strancem. Uvek je insistirala da pred zoru idem, i ako bih slučajno zaspao budila me je. Pola godina trajala je ta naša polutajna veza. Kada sam u Lajpcigu, uvek smo išli na ručak u restoran "Vetrenjaču", napravljen po izgledu na holandske vetrenjače. Ostavljao sam joj poruke u poštansko sanduče, i obično po poruci uveče čekao u parku u blizini njene zgrade. Jedno jutro kao i uvek oko četiri, dok sam izlazio iz zgrade, primetim da me neko prati do auta. Sledeći put kada smo se našli u parku, rekla mi je gde radi, i da su joj rekli da više ne sme da se viđa sa mnom. Kada smo se rastajali očiju punih suza rekla mi je: - Dragan, ja ceo život sanjam da jednog dana budem slobodan čovek. I dočekala je Helga nekoliko godina kasnije ujedinjenjem Nemačke tu čitavog života sanjanu slobodu. Nikada se posle toga nismo ni čuli ni videli, jednostavno nisam želeo da je vraćam u prošlost i podsećam na vreme, koje su i sami želeli da što pre zaborave. Istočni Nemci su ujedinjenjem krenuli nekim novim životnim putem koji je za mnoge bio put u velike gradove Zapadne Nemačke, gde su uglavnom mnogi mladi ljudi tražili neku novu životnu šansu. Dolazi onaj oficir sa pasošem u ruci, ništa ne govori, ni doviđenja, niti srećan put, dade mi pasoš, okrete se i ode. Hale, dan posle Berlina, diskoteka-noćni klub Široko, Ribekplac, subota jedanaest sati uveče. Parkiram auto na hotelskom parkiralištu, diskoteka je u sastavu Interhotela (danas je to Maratim hotel), sam sam. Petkom i subotom više od polovine gostiju u diskoteci su naši "Balkanočerosi", mesto sastajanja svih naših koji rade u okolini Lajpciga. Poznaju me momci na ulazu, i kao i uvek dajem im neku istočnonemačku kintu, zahvaljuju se i ulazim. Ambijent subotnji, puna diskoteka kao oko - vri kao u košnici. Dobro kvalitetno ozvučenje, moderan lajtšou, na programu najnoviji svetski muzički hitovi. Proguram se do šanka, vidim par naših koje poznajem; sede s nekim Švabicama, vidi se da su već pod gasom i u akciji. Subotom gde god da se nađeš, u bilo kom lokalu u Istočnoj Nemačkoj, nema šanse da se u nedelju ujutro probudiš sam u krevetu. Primeti me u onoj gužvi "Šećer", i probija se prema meni. Šećerbegović Mirsad vrhunski varilac, sa imenom i reputacijom velikog majstora kod austrijskih šefova i poslovođa je Prijedorčanin. "Šećer" je crn, visok, markantan, lep momak, uvek moderno obučen, kulturan, finih manira; pre liči na bankarskog službenika, nego na varioca. Kada god ga negde sretnem uvek šeta najbolje Švabice. U Sirocco klubu je subotom stalni gost, tamo ga sigurno možeš naći. - Gde si šefe, čekamo te, čuli smo da si stigao? Idem upravo iz Drezdena, bio sam na gradilištu, pa po običaju da vidim šta se ovde dešava. Kako ide posao kod vas?“ - Dobro je... standardno, nema nekih problema, možda još jedno mesec dana, pa završavamo ovo gradilište. Kažu da u Lojni počinje novi veliki posao. Da kreće Lojna, pričaćemo još o tome. Ne možemo od buke i jakog ozvučenja da pričamo. Zove me da idem za njegov sto; kaže da su ostavili stolicu za mene, jer su pretpostavljali da ću po običaju doći. Za stolom momak, neki "Šećerov" kolega, Srbin iz Banjaluke, radi za zagrebački „Monting“, i s njima tri devojke. Predstavlja mi "Šećer" njegovu, ona druga je od njegovog kolege, ova treća reče da se zove Petra. - Je l’ vi ovu čuvate za mene, kada je višak za stolom, našalih se? - Slobodna je, pa ako ti se sviđa, tvoja je, smeška se ’Šećo’. Nikada ti ja moj majstore, kako kod mene u Ljuboviji kažu, nisam bio od raskida ako je prava prilika; videćemo, pred zoru se mrzne, našalih se. Posmatram je, ne izgleda loše; brineta, kratke i lepo odnegovane kose boje rubina, elegantno ali jednostavno obučena, i na prvi pogled draga i simpatična devojka. Razmišljam dok započinjemo razgovor i znatiželjno je posmatram, da ako noćas još malo više popijemo, ne mogu je sigurno odbiti. Kažem joj da lepo izgleda u crnoj elegantnoj haljini, i da odiše prijatnom nijansom zimskog parfema, a ona mi se s blagim simpatičnim, i pomalo koketnim osmehom na licu zahvaljuje na komplimentu. Na stolu stoji flaša votke i bokal đusa; vidim da svi za stolom piju votka-đus. Kažem im da ću i ja da im se pridružim u piću; i onaj "Šećerov" prijatelj, Banjalučanin, naručuje za mene lepu široku čašu, jer sam mu rekao da mi se ne sviđaju one iz kojih oni piju. Ne volim da pijem i uživam u piću, ako uz piće nije i adekvatna čaša. Prost..,prost...živeli...živeli; bogami imaju i Švabice dobar cug, naučili ih ovi naši momci - vidi se da su utrenirane kada se pije. Ova do mene njiše se u fotelji u ritmu disko muzike, i već nam se ramena lagano dodiruju. U bučnom ambijentu diskoteke, dok sasvim približeni jedno drugom razgovaramo; osećam prijatnu Petrinu energiju, i laganu telesnu toplinu koja me polako počinje da obuzima. Često nazdravljamo uz prijatnu atmosferu i odličnu disko muziku; i dok kelner donosi i drugu flašu votke i đusa, zove me Petra da plešemo. Hajde, može "keine Problem", nema problema, u formi sam, kažem joj, i dok ustajemo iza stola već se držimo za ruke, i probijamo kroz onu gužvu tražeći mesto za igru. Dok zagrljeni plešemo u ritmu Kotunjove Lasciatemi cantare, počinje Petra polagano da se uvlači u mene. Naslonila glavu na moje grudi, pripila se butinama uz moje, traži "ful kontakt", i već me "vakuumira" uz njen topao stomačić. Sondiram je rukama dok se u zanosu muzike stisla uz mene, i procenjujem ekstremitete: grudi su joj okrugle i čvrste, osećam ih dok plešemo, a pod prstima primećujem lep zaobljen struk. Deluje ženstveno i moćno dok je držim u naručju. Probam malo rukama niže, oho...ho..., ima dobru i pozadinu - pune ruke..čvrsta podignuta guza. Dobro deluje i ruska votka, polagano podiže temperaturu, još da popijemo po neku i onda mi je svejedno gde ću zanoćiti. - Dobra je kaže mi Šećer, dok pričamo za stolom. Drugarica je od ove moje, zajedno rade u jednom dečijem vrtiću, i tu blizu odmah preko trga ima solidan stan. Gotovo je majstore...kupio sam, zatvaraj dućan pa da krenemo, već je skoro pola tri. Ulazimo. Stara Hitlerova zgrada s ogromnim masivnim vratima, stan je u prizemlju. Ljubimo se dok otključava vrata...počinje zagrevanje. Osta joj ključ u vratima dok mi se u zanosu dugačkog poljupca okači za vrat, i oslanjajući se na jednu, drugom nogom obuhvati moju, i još više privuče njeno vitko telo uz moje. Smotasmo se, ne mogu da je držim u rukama..,dizelka, odvuče me do suprotnog zida. Uozbiljih se. Šaltam u prvu s redukcijom, osećam biće malo žešća "tuča". Krete mi ruka po inerciji nadole, hvata me za ruku, drhti... - Warte, Halt.., stani...polako, čekaj!, pa mi još jednom smota jezik i uvuče ga do krajnika. Nema više Warte, Halt...stani...čekaj, otvaraj ta vrata gotovo je, iskipeće mi mleko. Drhte joj ruke, ne može da okrene ključ...nekako uđosmo u stan. Hodnik, WC, kupatilo pa kuhinja, raširen kauč, spava dečak na kauču, otvorena vrata na spavaćoj sobi. Budim se. Kroz otvorena vrata spavaće sobe, miriše klopa, sprema Petra nešto za ručak. Iznad moje glave osećam da stoji dečak. Pogledam...smeška se na mene. "Guten morgen", kažem mu, dobro jutro, a već je sigurno prošlo podne. Kako se zoveš, pitam ga i pružam mu ruku? Milenko, progovori dečaćić, možda ima desetak godina, ne mogu da verujem ušima. Ulazi Petra, čula je da pričamo. Kako ti se sin zove? Pa rekao ti je...Milenko. Kako Milenko, pa to je naše čisto srpsko ime? Pričaću ti za ručkom. Gledam ga; lep smeđ, simpatičan dečaćić. Sve vreme prati me pogledom i smeška se, dok ustajem iz kreveta i ulazim u kupatilo da se sredim. Ručamo, Milenko sedi za stolom preko puta mene, a Petra pored njega. Zabada viljušku u krompir, gleda u tanjir, pa u mene, pa se opet stidljivo smeška. Pita je Milenko da ide u dvorište da se malo igra, neće više da jede, pusti ga Petra ali mu kaže da ne bude dugo, hladno je napolju. - Nisam htela noćas da te zamaram s tim, rodila sam ga s jednim vašim Srbinom iz Aleksinca. - Radio je ovde u Lojni dve godine za Invest import firmu iz Beograda. Živeli smo skoro godinu dana zajedno. Mnogo sam ga volela, mislila sam tada da sam najsrećnija žena na ovome svetu. Kada sam bila u šestom mesecu trudnoće otišao je za Jugoslaviju; rekao je da mora hitno da ide, i da će se vratiti za dve nedelje. Nikada se više nije vratio, niti se javio. Spusti nož i viljušku na sto, vidim joj suze u očima. Zna li mali ko mu je otac? - Objasnila sam mu i pokazala sliku, drži je tamo u njegovom ormaru. Često ga uhvatim kako zamišljeno gleda u njegovu sliku. Nisi probala da dobiješ kontakt preko našeg konzulata? - Konsultovala sam se s našim socijalnim radnikom, znaš kako je to kod nas; kada dobiješ dete sa strancem, država preuzima kompletnu brigu o detetu, i onda je svaki kontakt sa strancem zabranjen. Pijemo kafu i pričamo. Razmišljam dok je pažljivo slušam kako mi priča o svom životu. Obrazovana je i pametna, jako prijatan sagovornik, karakterna žena. Pa zašto se ne udaš i započneš novi život s nekim, nekim ko bi prihvatio i tvoje dete? Ah, Dragan za koga, vidiš kakvi su naši muškarci, koga tu da nađem. Kada jednom imaš kvalitetnog muškarca, kakav je bio moj Milenko, onda u svakom muškarcu tražiš samo njega. Ulazi mali Milenko u kuću sav zadihan, priđe stolu pored mene, šmrkće. - Mami, mami, smem li opet posle da izađem? - Kada ode čika Dragan, kaže mu Petra. Zagrlim ga, a on se stidljiivo privi uza mene. Jesi li dobar đak? pitam ga. - Tako, srednji. Uzmem iz sakoa sto zapadnih maraka, i dajem mu. Gleda u majku. - Mnogo je to Dragan, kaže Petra. Uzmi da kupiš nešto, ništa ti nisam doneo, nemoj da se stidiš; kažem mu dok ga stavljam u krilo. Nasloni glavu na moje grudi, i daje majci onu novčanicu. Kako se prezivaš, pitam Petru? - Šmid, moji su iz okoline Magdenburga. Zamislio sam se, pita me šta razmišljam? Kažem joj kako je život surov, ali ipak lep. - Kako surov, a lep? pita me Lepim ga čine imati decu, kao što ti imaš tvog sina. Ne očajavaj što nema jednog Milenka, tu ti je ovaj drugi Milenko kojeg si rodila iz ljubavi. Dok pišem ovu priču nakon toliko godina, još jednom se u mislima vraćam na onog malog lepog dečačica koji je danas odrastao čovek, i verovatno ima svoju porodicu. Da li je ikada upoznao svog oca, ko to zna, verovatno da nije, sasvim druga su vremena tada bila. Da li je Milenko iz Aleksinca zbog malog Milenka Šmida veliki grešnik? Sigurno da jeste, ali ko zna koliko ima Milenka na ovom svetu koji ne znaju za svog oca.
Posted on: Thu, 19 Sep 2013 12:18:12 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015