Cripping Serbia, from Prague to Belgrade Kad bi me pitala o utiscima iz Praga, prvo što bih ti rekao jeste da nikad u svom životu nisam dobio toliko aplauza, pohvala i izjava zahvalnosti za jedan svoj rad, i javnih – na konferenciji, i to u nekoliko navrata - na otvaranju konferencije, i na zatvaranju konferencije, i onih ličnih- kad bi mi neko od učesnika konferencije prišao i pitao „ti si autor plakata?“, toliko mi je bilo neobično da mi je na trenutke bilo pomalo i neprijatno, kao da je pomalo to ponekad bilo „previše“, i to samo zato verovatno jer nisam navikao na normalan odnos prema autorskom radu, ovde u Beogradu, gde uglavnom se trude da omalovaže tvoj rad, umeće, često - potcene te, ako je moguće – iskoriste, ako je moguće – iscede - onoliko koliko im dozvoliš da te cede, ako je moguće - zajebu, ako je moguće – ćušnu, zaborave te, učine da se sam osećaš loše nakon puno uloženog truda, nekad i poseru se, i ne samo oko jednog rada, već i u vezi onoga čime se baviš, čime želiš da se baviš, u čemu želiš da napreduješ, da rasteš, zazvijaš se, pružiš svoje maksimume, i da živiš / dišeš / smeješ se / raduješ, žele i to nekako da ti iscede, onaj deo ljudskog u tebi, ono fino dečije u tebi radovanje, i želje, i snova... Pomislio sam na svoje prijatelje, bliske mi, drage, posebne kao osobe, posebne i izvrsne u onome čime žele / vole da se bave, čime se bave, a potcenjene, gurnute, ranjene, povređene, marginalizovane, postavljene u potčinjeni položaj, bez mogućnosti da se pokažu / dokažu / ostvaruju, čak često bez mogućnosti da odu negde tamo gde bi postali svesni zašto se pomalo i neprijatno osećaju dok dobijaju pohvale... Pomislio sam koliko bi neki moji prijatelji dobili aplauza za svoj rad, na nekoj konferenciji, ostvarili kontakata, pomislio sam o njihovim radovima, o njihovim pasijama, njihovim željama, nepostavljenim instalacijama / izložbama, neobjavljenim knjigama, radovima, nemogućnosti da imaju posao, pa čak i neku (za evropske standarde bednu) mizernu platu koja bi im nešto značila... Pomislio sam kako sam zimus bio 3-4 meseca u depresiji I ne samo to... kad sam uložio i neki svoj dodatni trud, uradio i nešto više no što smo se prvobitno bili dogovorili da bude opseg mog posla – to više - bilo je više nego lepo nagrađeno, organizatori su mi se dodatno odužili - omogućili su da na konferenciju dođe još jedan član grupe Tek potom bih ti pričao o Pragu kao ulicama, kaldrmi, pasažima, fasadnoj plastici sa motivima radnika / udarnika, o ulazima, kućama, sličnostima sa Bečom, o Čitalištu, o Adamu, o dilovanju, o beskućnicima, o našoj ulici, o estetici hostela, o katedralama, o Kosmogini koja se pući i fotka za fejs pred Sv Marijom, izvrnuta sva u kukovima, i Kii i meni koji se povlačimo iz katedrale :)..., o zatvorenom ostrvu na Vltavi, na koje nas radnici pustiše, o fenomenalnim blues sviračima na mostu, o našem besplatnom ulazu u muzej Kampa, o vijetnamskom restoranu sa fenomenalnom klopom za oko 350din, o cenama u Bratislavi (pa nas u našim samouslugama deru!, za 350-400 din sam se nakupovao u samousluzi) Ako me nešto frustrira ovde to je priča naših političara / analitičara o tome kako je naš narod neradan, nesposoban, neambiciozan, i kako bolje političke / ekonomske elite i nismo „zaslužili“, i kako one nisu moguće, Srbija ima problem upravo sa elitima, sa onim koji bespoštedno parazitiraju na našim životima, željama, snovima, radu... zato u Srbiji ne možemo dobiti aplauz
Posted on: Wed, 25 Sep 2013 12:20:31 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015