Mesecima unazad istaknuti srpski istoričari skreću pažnju naučnoj i široj javnosti o pokušaju da se iz akademskih krugova na zapadu načini novo viđenje uzroka za izbijanje Prvog svetskog rata. Naravno, pokušaj da se jedan događaj koji je doveo do tada najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva protumači na tendeciozan način nije bez dubljeg pokušaja revezionizma istorijske stvarnosti. Uočljiva je namera Evropske unije da se zarad zajedničke budućnosti mora zaboraviti na ružnu prošlost i isticati princip pomirenja, izbegavanja i prevazilaženja sukoba u čijoj su osnovi istorijska neslaganja. Suštinski bi ovo načelo trbalo da odiše plemenitošću, ali pokušaj izmene istorijske realnosti i nivelacije odgovornosti može biti poguban kako za malobrojne narode tako i za samu budućnost ako se temelji na polovičnim istinama ili bezočnim neistinama. Međutim, ostavićemo po strani zle namere pojedinaca koji već odavno utvrđenu stvarnost, a bez novih dokaza, pokušavaju da promene. Glavno je pitanje kako mi trebamo da se odnosimo prema tome. Srpski istoričari u dozvoljenim kapacitetima ulažu veliki napor da bi uspeli da izvuku maksimum koji im takve prilike omogućavaju. Zarad istine, ljubavi prema nauci i društvu u kome deluju, svesni pogubnih posledica prihvatanja novih tumačenja među neistoričarima, pre svega političarima i ljudima koji odlučuju o „malim“ narodima, pokušavaju da se izbore samo snagom argumenata na vrlo ograničenom prostoru. A gde je država? U obeležavanjima ovakvih godišnjica, moćne i manje moćne ali konsolidovane nacije, uspevaju da ih na propisan način obeleže uz obilatu pomoć i razumevanje države. Kod nas je stavljen znak jednakosti između države i onoga ko vodi državu. To je isto kao kada bi izjednačili kola koje vuku volovi sa samim volovima. Svaka promena vlasti nigde ne znači promenu države, već određene politike. Država ostaje kao garant da se kulturne, civilizacijske, istorijske i ljudske vrednosti moraju poštovati. ČEKAJUĆI VIDOVDAN 2014. A kako naši vlastodršci danas reaguju na tako značajan datum kao što je Vidovdan, videli smo na godinu pred veliki jubilej. Nema sumnje da će se oni naći u prvim redovima i održati napisane svečane govore kada se bude obeležavala godišnjica Cerske ili Kolubarske bitke. Već sada se čuju odjeci tih govora o slavnoj srpskoj vojsci, prvoj pobedi saveznika u ratu, genijalnosti jednog Živojina Mišića. Ali, posmatrajući ovaj Vidovdan, jasno je da su to ceremonijalne reči, koje nikoga ne obavezuju. Umesto odgovornosti prema naciji i državi, jedina im je obaveza prema parlamentarcima i državnicima koji žele da rasrbe Srbe. Izjave premijera i potpredsednika vlade, sa titulom prvi i vicepremijer (što je još jedna „naša“ izmišljotina) jasno govore o smeru buduće politike ali i nerazumevanju, a možda i nečasnoj nameri istih. Prosto je neverovatna ulizička izjava koja je samo ponovljena rečenica ponižavajućeg zahteva nemačkih parlamentaraca upućena Srbiji radi dobijanja datuma za pregovore o pristupanju EU. Promeniti svest znači isto što i naterati ljudsko biće da se ne oseća kao slobodna ličnost, već najobičniji poslušnik ili niže od dostojanstva vrednoga čoveka. Totalitarne težnje očigledno nisu strane karakteru potpredsednika vlade te je sa lakoćom izgovorio ovaj gnusni zahtev. Štaviše, Srbima će biti bolje ako promene svest i postanu poslušnici, tvrdi on. Sa druge strane, premijer je istog dana proces promene svesti započeo i u najboljem komunističkom maniru završio jednim „dekretom“. On glasi: „Postoji još nešto važnije po čemu ćemo pamtiti ovaj 28. jun. Danas je naša zemlja promenila i svoje vekovno verovanje, način ponašanja, krajnji cilj, mit koji nas je toliko dugo terao da gledamo unazad i da ne idemo napred.“ A koja je to svest koja mora da se promeni zarad datuma i kako se u Srba razmišljalo dva veka unazad? Da li Srbima Vidovdan znači datum ili državu? U Smederevskom sandžaku neuka i obespravljena raja je samo znala za jednog vladara u Stambolu i jednu državu u kojoj je živela. Ali u dubini srpskog bića živela je svest o sopstvenoj državi što je i dalo snagu da se sama oslobodi od Turaka. Generacijama se prenosila ideja i urezala duboko u narodnu svest o carstvu koje je izgubljeno na Kosovu polju, na Vidovdan 1389. godine i da imaju pravo i obavezu da državu obnove. Prema premijerovom tumačenju, to je mit koji nas je terao da gledamo unazad, a, koristeći najprostiju logiku, to znači da imati državu podrazumeva nešto retrogradno. NAROD NA „TERAPIJI“ Kad su u velikoj muci uspeli da obnove, odnosno stvore modernu srpsku državu, krvavo su je branili tokom Prvog svetskog rata jer su znali da su je u potocima krvi njihovi očevi i dedovi izvojevali i da je svaka kap koja je prolivena u temelju te države. Takvu su svest imali Srbi od Karađorđa do slavnih srpskih vojvoda i junačkih vojnika. Zar tu svest da menjamo? Naravno da uz promenu svesti ide i promena pogleda na prošlost naroda koji je na „terapiji“. Iz pamćenja mora biti izbrisan svaki pomen pružanja otpora jer je to iluzorno i nije u evropskom duhu, pravo da sami krojite svoju sudbinu i pokušate utreti put za budućnost, jer ona mora biti planirana na nekome drugom mestu gde od vas samih znaju šta je bolje za vas. To prevazilazi pitanje jedne nacije već je to pitanje ljudskog dostojanstva. Prvi veliki test koji ćemo kao nacija polagati pred sadašnjim tutorima jeste odnos države Srbije prema Sarajevskom atentatu. Iako je davno utvrđeno da Kraljevina Srbija nije stajala iza Čabrinovićeve bombe i Principovog metka, moraćemo da se složimo sa novim interpretacijama istorije Velikog rata i da je dolazak na vojne manevre austrougarskog prestolonaslednika imao za cilj uspostavljanja stabilnosti u regionu. Da je vozikanje sarajevskim ulicama bio zapravo znak dobre volje i poštovanja srpskog stanovništa u Bosni i Hercegovini. Da se izjednače agresori i žrtve zarad zajedničke evropske budućnosti. Da Srbi prihvate svoj deo odgovornosti, ne robuju mitovima i ne naprave tako glupu grešku kakvu su načinili 1914. godine jer su mogli još pre sto godina živeti u ujedinjenoj Evropi pod germanskom dirigentskom palicom. I da je austrijska reakcija nakon atentata bila svojevrsni „milosrdni anđeo“. U tome će im, naravno, svesrdnu potporu dati drugosrbijanci, koji godinama unazad govore o Gavrilu Principu kao teroristi. To je pucanj primitivnih Srba na civilizovanu Evropu, kažu. O kakvoj se civilizaciji radi, videlo se samo nekoliko meseci kasnije u Mačvi i drugim delovima Srbije. Ova izrazita prethodnica zapadnih sila u Srbiji vrlo često govori ono što se na Zapadu misli, ali još uvek ne izgovara javno, a biće isporučeno kao neki novi zahtev za koji mesec ili godinu. Treba prihvatiti krivicu za Prvi svetski rat i legitimno pravo Austrougarske i Nemačke da se protiv nacionalističkih i osvajačkih težnji Srba brani i oružjem. Od svih načela koje čine kičmu srpskog bića, Srbi se ne smeju sledeće godine odreći bitnog principa, koji je simbol slobode i pravdoljubivosti, jer bi time potirali herojsku borbu i žrtvu koju su podneli za svoju slobodu, a koja je za posledicu imala demografsku katastrofu od koje se nismo oporavili kroz čitav 20. vek. Tom principu ime je Gavrilo.
Posted on: Sat, 20 Jul 2013 15:35:51 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015