KUKAVIČJI LET KA MIRU ILI sLET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA(1995) Jedan od najstarijih intervijua sa ML,19. X 1995. Ne tako davne 90, bivša Jugoslavija je bila na pragu ulaska u EEZ, a onda munjevito raskomadana na nacionalne tabore. Mnogima još uvek nije jasno zašto je svet to dozvolio, gde se izgubiše naši vekovni prijatelji i kako to jedino mi nismo nikome u interesu? Pre raspada Sovjetskog Saveza i nestanka Varšavskog pakta, Jugoslavija je bila zanimljiva za Zapad i za Ruse, jer je bila siva zona između dva bloka. Sve do raspada Sovjetskog Saveza, tj. sve dok smo mi zračili kao sistem samoupravljanja naspram ruskom sistemu i imali nekakav imidž demokratske komunističke zemlje, Zapad nas je pumpao kreditima. Kada Zapad više nije imao problema s Rusima, jer ih je kupio i bacio na kolena, mi im više nismo bili važni. To je čist pragmatizam Amerikanaca. I nije tačno da je ceo svet protiv nas, protiv nas je Amerika, ali situacija je na žalost takva da su Amerikanci gospodari sveta, pa kad su oni protiv, onda su i svi ostali, tj. čim nisi Amerima u interesu, onda nisi nikome u interesu. To znači da je vreme da iz svega ovoga izvučemo pouku i pokušamo da spasimo što se spasti može. U pravu si, mi sad spasavamo ono što se spasti može. Od raspada SFRJ do danas imali smo četiri godine rata i četiri godine srpskih ustupaka i povlačenja. Nekada je Srbin bio potpuno ravnopravan građanin u celoj Jugi, bio carinik na Sežani, Sentilju, Đevđeliji... Nekadašnja Jugoslavija bila je najbolja formula za sve Srbe, zato što su praktično u svim republikama bili prisutni i imali su sva statusna, građanska i politička prava. Sad se sve to promenilo, a kako sve ovo zaustaviti to verovatno znaju oni koji raspolažu relevantnim informacijama o stanju u našem društvu, mada mislim da nam se nije smelo dogoditi da dočekamo uvođenje sankcija praktično iznenađeni. U procenama strateškog planiranja, rukovođenja nacijom i državom treba više analitičnosti i percepcije na duži rok, posebno sada kada su pregovori u toku. Postoje strahovi da ishod tih pregovora ne bude po formuli jednima pregovaračka slava, a drugima država, pri čemu bi se mi opredelili za ovo prvo... Najvažnije je da se ovi pregovori uspešno završe, da se taj rat tamo završi, da nama konačno skinu sankcije da bismo normalno živeli i trgovali, da se taj košmar zaustavi i da srpski etnos na tim prostorima očuva barem minimum onih zahteva sa kojim je krenuo u otpor secesiji BiH. Što se tiče posebne države, Republike Srpske, to je iluzija. Posle dogovora u Njujorku i Ženevi očito je da od međunarodnog priznanja Republike Srpske kao posebne države nema ništa, bez obzira što mi ističemo da su oni međunarodno priznati, jer nedavno je i ruski ministar inostranih poslova Kozirjev izjavio da o nekoj secesiji srpskog dela Bosne nema govora i da to Rusija neće podržati. Sad je samo pitanje modaliteta kako da Srbi ostanu u toj uniji, da imaju kakve-takve veze sa Jugoslavijom, mada je pitanje da li će Muslimani na to pristati, tj. da li su odustali od cilja koji se zove jedinstvena unitarna Bosna sa muslimanskom dominacijom. U nedavnim izjavama si isticao kako nam, za razliku od Hrvata, manjka nacionalna disciplina. No, kako govoriti o nacionalnoj disciplini, kada ne postoji nacionalna strategija sa jasno definisanim nacionalnim ciljevima? Nacionalni ciljevi su bili jasno definisani pre četiri-pet godina, možda nisu bili jasno rečeni, ali u ostvarivanju tih ciljeva očito su neke procene bile pogrešne. Cilj je bio da se održi teritorija gde živi srpski narod, tj. neka skraćena Jugoslavija, sa novim granicama, po principu gde je noga našeg vojnika, tu je i naša granica. Cilj je takođe bio i da svi Srbi žive u jednoj državi. Očigledno je da su ovi ciljevi bili previsoko postavljeni, s obzirom na rezultate koje imamo sada. Sad se pokazuje da mi nismo imali dovoljno džebane za takvu vrstu igranke. Srbi u Hrvatskoj više ne žive u Hrvatskoj, napustili su Krajinu, vekovnu srpsku teritoriju, a i Srbi u Bosni nisu ostali u istoj državi sa Jugoslavijom. Izgleda da naši ciljevi i strategija, s obzirom na rezultate, nisu bili najbolje određeni? Slušaj, to je utakmica, kao što je i život utakmica. Mi smo imali jedne ciljeve, no drugi su imali drugačije ciljeve. Mi saveznika nismo imali, dok su iza Hrvata i muslimana stajali Amerikanci i islamski faktor. Po meni, krucijalna stvar je bila odluka da se Slovenija pusti iz Jugoslavije, jer posle, formalno-pravno, nisi mogao druge da zadržiš u njoj. Ako si pustio Sloveniju da izađe iz SFRJ, po istoj logici si morao da pustiš i Makedoniju, a ako si pustio Makedonce, onda hoće i Hrvati, a kad hoće Hrvati, oni to hoće sa celokupnom svojom teritorijom u avnojevskim granicama. Koliko tajni pregovori, i politički i vojni, u nedostatku nacionalne strategije, mogu da budu pogubni? U nekim fazama rešavanja takvih katastrofa, kao što je bila ova jugoslovenska, tajni pregovori su nešto bez čega se ne može. Ne može se uvek ići javno sa tim stvarima, jer imaš opoziciju koja čeka prvi pogrešan korak, imaš i medije koji od toga prave senzacije... To znači da u startu nije postojala usaglašenost svih unutrašnjih faktora oko ciljeva i načina razrešavanja krize. Pa vidiš, Hrvatska je imala jasan cilj, Hrvatska u avnojevskim granicama, a u srpskom nacionalnom korpusu 1991. bilo je puno kontradiktornih stavova. Jedni su bili za očuvanje Jugoslavije, drugi su bili za samostalnu srpsku državu, treći su bili za srpsku državu sa Crnom Gorom, četvrti su bili za državu sa zapadnim granicama Karlovac -Karlobag - Virovitica - Ogulin... Dakle, nije postojao opštenacionalni konsezus. Čak i po pitanju odbrane Jugoslavije, bila je vrlo konfuzna situacija. Setite se kada su majke jurile po svoju decu u Sloveniju, bilo je puno izjava u stilu ne treba nam Jugoslavija. Tako je to kad imate neprecizne stavove i vlasti i opozicije, pa onda i nije čudo kad uletiš u jedan proces koji se odvija na našu štetu. Ali neko je to tada trebao da preseče... Trebalo je, ali tada, 91, postojao je dualitet vlasti. Savezna vlast je bila formalno jaka i formalno glavna, a zapravo realno bez neke moći, dok su se republičke vlasti međusobno svađale od Triglava do Vardara. Predsednici svih republika su se šetali po Titovim rezidencijama, a država je tonula u katastrofu. Poznajući mentalitet bosanskih Srba, kakva je budućnost Bosne, tj. kako će se po tebi prevazići svi bosanski antagonizmi? Ja ne vidim nikakvu budućnost Bosne, jer Bosna je toliko zakrvljena da će tu neko morati da se seli. Da li to znači da su Srbi predodređeni da izigravaju savremene svetske nomade? Ukoliko Srbi ne budu imali pravo na bilo kakvo udruživanje sa Jugoslavijom, Srbi tamo neće ostati. Krenuće u kolektivni egzodus. Ukoliko bi nekom transakcijom Banjaluka potpala pod muslimansko-hrvatsku kontrolu, ceo taj deo bi otišao preko, a ukoliko bi urbani deo Sarajeva, gde živi 120000 Srba, pripao muslimanima, onda bi prostor od Romanije do Drine faktički ostao prazan. Maršalov ekonomski plan za obnovu Bosne koji je Kinkel najavio, govori o ulaganjima samo u muslimansko-hrvatske krajeve, što znači da bi Srbi ekonomski brzo kolabirali. Oni mogu da opstanu jedino ako se nama skinu sankcije i ako budu u nekoj vrsti integracije sa Jugoslavijom. Da li je trenutno u interesu Jugoslavije insistiranje na integraciji ili nekoj vrsti veze sa Republikom Srpskom? Interes Jugoslavije mora biti zaštita i bezbednost srpskog naroda u Bosni, a takođe i da svoje granice, na neki način, odmakne od Drine tj. da drinski sliv bude u našim rukama, jer Drina je najveći hidroenergetski potencijal u ovom delu Evrope. Interes Jugoslavije je da granica bude što dalje od Drine, od Sandžaka, i da igranka bude što dalje od našeg dvorišta, jer nije nimalo slučajna američka strategija da će pre ratovati s Rusima u Evropi, što dalje od svog dvorišta jer nisu ludi da njima gore kuće i zgrade. Neka gori Evropa, neka drugi ginu za tvoju zemlju! Iz tog aspekta je u interesu Jugoslavije da zaštiti Republiku Srpsku, i da stanovništvo ostane na tim prostorima i da se integriše sa ostalim delom srpskog nacionalnog korpusa. Bilo bi tragično dozvoliti da Srbi iz Bosne krenu poput Srba iz Krajine. To bi bila katastrofa i time bi se poništilo viševekovno bitisanje na tim prostorima HRVATSKA - BALKANSKI IZRAEL Kakva su rešenja ponuđena novim mirovnim planom za oblast istočne Slavonije, Baranje i Srema, pa i Kosova i Sandžaka, jer inostrani faktori otvaraju, istina stidljivo, i ova pitanja? Smatram da će Kosovo i Sandžak ostati u sastavu sadašnje Jugoslavije i da tu neće biti nekih većih problema, ali što se tiče istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, tu i nisam optimista. Ukoliko međunarodna zajednica bude i dalje insistirala da je to teritorijalni deo Hrvatske u njenim međunarodno priznatim granicama, onda će se teško naći modalitet da Srbi ostanu tamo da žive, čak i pod prelaznim režimom, pa bio to i protektorat UN na neko izvesno vreme. Ako Hrvati budu insistirali da se njihove izbeglice vrate u svoje domove, a Srbi koji su ostali bez kuća u Zapadnoj Slavoniji i drugim delovima Krajine i nemaju gde da se vrate, a žive u tim hrvatskim kućama, onda ja ne vidim način da oni žive tu zajedno. Bojim se da bi moglo doći do novog kolektivnog iseljavanja Srba iz Baranje i istočne Slavonije. Tamo ne živi više od 150000 ljudi, pa ako smo mogli da progutamo 250000 iz Kninske Krajine, možemo i ovih 150000. Misliš da će međunarodna zajednica da dozvoli još jedan egzodus i još jedno etničko čišćenje? Oni su protiv etničkih čišćenja kada su drugi u pitanju, a kada su Srbi predmet tih čišćenja, onda je međunarodna zajednica gluva i slepa. Koliko je humanitarne pomoći stiglo Srbima iz Krajine kad su izbegli? Takoreći ništa! Prema tome, tu ne treba da gajimo nikakve iluzije, jer ako svet bude zahtevao naše priznanje Hrvatske u avnojevskim granicama, kao uslov za skidanje sankcija, onda je taj prostor za Srbe zauvek izgubljen. No, onda bi geostrateška situacija bila bitno izmenjena, jer Hrvatska po avnojevskim granicama kontroliše obe obale Dunava, od Bezdana do Apatina, a tu su i dva teritorijalna džepa sa druge strane Dunava, kod Bačke Palanke. Ako Hrvatska izađe na avnojevske granice kod Iloka, ona je na dvadeset-trideset kilometra od centra Fruške Gore. Novi Sad bi bio u dometu jačih topova, a vojni aerodrom Sombor i celi školski centar RV može da se seli odatle. Aerodrom Batajnica bi bio u dometu hrvatskih taktičkih raketa i onda dolazimo do jedne geostrateške prekompozicije balkanskog sistema bezbednosti, tj. od situacije kada su srpski topovi i rakete bili na 27 kilometara od centra Zagreba, do situacije da bi hrvatske rakete bile na 60 - 70 kilometra od Beograda. Sve je uočljivija agresivna hrvatska politika, a u prilog tome ide i hrvatski pokušaj uključivanja u svetski nuklearni lobi. Da li se to Hrvatska sprema za ulogu balkanskog policajca? Hrvatska ima ambiciju da igra ulogu balkanskog Izraela. Po broju stanovnika oni su tu negde, po načinu na koji su se udružili sa Amerikancima takođe, jedino nemaju finansijsku komponentu podrške dijaspore onoliko koliko ima Izrael. Hrvatska pre svega računa na turizam i na obalu kao zlatnu koku, jer ambicije su im da od turizma godišnje ubiru 10 milijardi dolara. Takođe, ne treba zanemariti i njenu tranzitnu ulogu. Izgrađivanjem profesionalne vojske, Hrvatska će nastaviti, potpomognuta Amerikom i Nemačkom, da igra ulogu vojnog balansa u odnosu na Srbiju i da drži Srbe na distanci. To su ambicije Hrvatske, a koliko su realne, zavisi pre svega od naših pozicija, tj. koliko će Srbija i Crna Gora biti u stanju da stvore jednu modernu i efikasnu državu, koliko ćemo integrisati srpske delove Bosne u tu državu i da li ćemo pronaći saveznike koje trenutno, nemamo. Da li su naši vojni potencijali dovoljna garancija za očuvanje mira na ovim prostorima i za ostvarenje naših strateških ciljeva? Naši vojni potencijali, po našoj službenoj politici, dovoljni su da očuvamo bezbednost Jugoslavije, a to je, kako naši političari deklarišu, dovoljno da rat ne pređe na našu teritoriju i da očuvamo integritet ove zemlje. Prema tome, ako to svi relevatni državni faktori izjavljuju, onda ja želim da verujem da je tako. Ja samo upozoravam kao neko ko se bavi tom problematikom, da stvari polako izmiču kontroli, da se svi oko nas modernizuju i naoružavaju, a mi kaskamo. Ako se na vreme ne prestrojimo, ako na vreme ne uradimo jedan mudri, ofanzivni, diplomatski potez, onda se bojim da možemo stalno biti u statusu dežurnog krivca. Ovoj zemlji hitno treba jedan pobednički potez, pre svega politički, jer mi u ovom času nemamo snage za neke vojne avanture. Taj potez mora da bude rezultat ukupnih procena. Mi smo 91. ušli u rat, a da niko nije uzo kompjuter, ubacio sve podatke unutra i izveo simulaciju. Mi smo uleteli u sankcije, kao da se sankcije prvi put primenjuju prema nama, a imali smo primer Vijetnama, Kube, Libije, Iraka... Znači, postojala su međunarodna iskustva koja niko nije umeo da sagleda. Mora da se nađe jedan pametan odnos gde ćemo dopustiti da inostrani kapital uđe u zemlju, a da naši nacionalni interesi ne budu ugroženi. Time će se podstaći proces proizvodnje, a na neki način imaćemo prisutan i strani faktor koji će prvo braniti svoj kapital, a zatim i našu teritoriju. pressing-magazine/index.php/pressing-br-60/417-miroslav-lazanski.html
Posted on: Wed, 23 Oct 2013 20:27:37 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015